Potcenjivački ton prema ovoj Nikolićevoj akciji bio je nekako dominatan. Tome je i sam dao doprinos najpre izborom ustanove koja je trebalo da nadzire njegovo zdravlje. Najdalje su bili otišli predstavnici Srpske radikalne stranke, predvođeni radikalnom gospođom Radetom. Ona nije birala reči kojima ocrnjuje dojučerašnjeg saborca.

Drugi su činili to isto, samo manje radikalno, ali je činjenica da podvižništvo Tomislava Nikolića nije za njega i njegovu stranku donelo neke opipljive rezultate. Dva, tri metiljava mitinga… Nikolić je izlaznu strategiju potražio u crkvi, čiji su ga velikodostojnici prvo opomenuli da nije hrišćanski to što radi, a onda čitavim nizom poseta, pričešćenja i apela, stvorili mogućnost da se Nikolić povuče na relativno dostojanstven način.

Tako se završila strasna sedmica, ali to ne znači da su se strasti smirile.

Izabrao je dramu kao žanr, ali to je od samog početka ličilo na tagikomediju, a sada će se, uz podršku onih koji o Nikoliću misle sve najgore, to pretvoriti u farsu što će se Srpskoj naprednoj stranci obiti o glavu.

Lošim izborom taktike u ostvarenju svog strateškog cilja – izbori što pre dok nas ispitivači javnog mnjenja mere kao jake – proširio je prostor vladajućoj koaliciji da proba do kraja godine da obrne nešto u srpskoj svakodnevnici i stvarnosti.

Strpljivost je vrlina politike koja se u Srbiji najmanje ceni. Manje i od odmerenosti koja nedostaje većini aktera na političkoj i javnoj sceni. Nikolić je potcenio i strpljivost i odmerenost. Imao je dovoljno prostora da akcijama standardnog tipa učvršćuje svoju poziciju, ali je izabrao radikalizaciju i čini se da je pogrešio.