Otišao čovek da otvori autoput, koji vijuga među zlaćanim pitomim brežuljcima punim avgustovskih plodova. Mislim, vijuga autoput, ne vijuga čovek. Dobro, vijuga i čovek, ali njemu je to nešto kao stil vladanja. Kako god, otvorio čovek drum, video nešto ushićenog naroda, a sreo i Miloša Obrenovića, koji je baš prolazio (vijugao?) onuda, pa k’o veli, da ispoštuje mlađeg kolegu iz druge epohe. E, za ovo je već potrebno epsko pero Dragana Todorovića, znalca tog žanra, nemam ja taj špurijus.

Ajde dobro, nije Obrenović Miloš bio baš pravi, to se neki šeret malo našalio s Predsednikom, koji se, istini za volju, uopšte ne bi začudio da mu izvorni Miloš poljubi ruku, jer duboko u sebi drži da je tu počast objektivno zaslužio – ko, ako ne on? Ali dobar je i fejk Miloš ako je Predsednik pravi, a pravi je i ushićeni narod, a tek autoput što je pravi, čudo jedno! Niko nema praviji. Kao ni onaj tamo dole na jugu, ka Maćedoniji, koji je, doduše, počeo nešto vrlo brzo da puca po šavovima, ali zakrpićemo mi to, bez brige. Kao i onaj ka Bugarskoj. Važno je bilo da bude pravi dok je Predsednik tamo, a posle kako bude. I tako se Predsednik provezao kroz vijugava, osunčana zlatna polja, pohvalio rad pregalaca i već sve po redu, jedino ne znamo da li je znalački procenio i ukorićenost reka, kako je uradio onomad, otvarajući džadu od Ljiga ka Čačku. Da ne ispadne posle da ukorićivači od Obrenovca naovamo po bilo čemu zaostaju za ovim dole ukorićivačima, daleko bilo?

Sve u svemu i šalu na stranu, dobar je svaki novi put, a tek autoput, a to što se od ovoga što je prirodni posao svake države i što su još tamo neki pre započeli a tamo neki posle će jednom produžiti u raznim pravcima, pravi otužni samoreklamerski cirkus i spektakluk za prostakluk, to je u samoj naravi ovog nečeg što se nadvilo nad Srbijom a čemu je Predsednik na vrhu i na čelu, i tu pomoći nema. Pre Njega i pre njih ničega nije bilo osim tame nad bezdanom i poneke zmije, pacova ili narkomana, i tu vam pamćenje i slični poroci duha ništa ne vrede, naprotiv, odvešće vas na stranputicu, u ropotarnicu istorije i svakako na listu onih koji ne vole ni Njega ni Srbiju, ukoliko to već ionako nije jedno te isto.

E, to je već problem, i to je već duboka patologija, rođena u jednoj nitkovskoj laži koja kao da je u međuvremenu u samu sebe poverovala, što možda i nije tako čudno kad pogledaš koliko je sveobuhvatna. I taj problem je tu i ne namerava nikuda da odvijuga brzim putevima zemlje Srbije.

Nego, znate šta je meni najzabavnije? Onaj fejk Miloš što je izronio negde iz klasja da se pokloni i prikloni sadašnjem velmoži, taj meni mnogo liči na uglednog glumca Jezdić Nenada! A opet, znam, mahnito je i pomisliti na tako nešto: zar bi jedan ugledni i časni histrion itd.? Zar bi sjajni pozorišni tumač jednog iz glembajevske menažerije van pozorišta učestvovao u toj palanačkoj glembajevšini? Ne, naravno da ne bi. Ma jok more, nema šanse. A-a. Taman posla. Nikad, pa ni tad. Jel’ tako, tako je.