Juče je objavljen izveštaj Fridom hausa o stanju medijskih sloboda u Srbiji. Ova organizacija upozorila je u da vlasti u Srbiji uspešno suzbijaju kritičko medijsko izveštavanje kroz pritiske i kupovinu medija, otežavajući rad nezavisnih novinara. Regulatorno telo za elektronske medije (REM) nije popunjeno do kraja i ne funkcioniše pravilno, a primer za to je činjenica da ne ukazuje na dominaciju vladajuće stranke u medijima tokom predizbornih kampanja.

Prorežimski mediji dobijaju podršku kroz reklame koje plaća država a postoje i mnogi drugi načini da im se novac prebaci, kao npr. projektno sufinansiranje ili selektivno oporezivanje, piše Fridom haus. Novinarima je teško da rade u medijskom okruženju u Srbiji zbog konstantnog vređanja i napada koji dolaze od političara i prorežimskih tabloida koji ih često nazivaju izdajnicima i stranim plaćenicima.

Kvalitetno novinarstvo je i dalje prisutno i dostupno, ali ti mediji vode sve težu borbu, a vlasti su uspešne jer ih obeshrabruju i guraju ih u pozadinu, dok istovremeno koristi neograničene resurse da stvori lojalnu medijsku silu.

Sve što piše u ovom izveštaju – istina je. Svi znamo da je istina: i mediji i vlast i opozicija, pa čak i javnost. Zato je, valjda, i vlast u Srbiji ostala potpuno nema, ako izuzmemo državnog sekretara Ministarstva informisanja Sašu Gajovića. On se zapitao koja je metodologija korišćena za izradu ovog izveštaja. Samo što se nije zapitao šta vam je to Fridom haus.

Čini mi se da sam na ovom mestu već pisala da duže vreme eskiviram susrete sa predstavnicima međunarodnih organizacija koji se zanimaju za stanje medijskih sloboda. Dozlogrdilo mi je da ponavljam jedno te isto, a vremenom mi se javio i osećaj da mi ti ljudi prosto – ne veruju. Naročito kad dođemo do REM-a ili projektnog sufinansiranja, čini mi se da me gledaju ispod oka i pitaju se imam li skrivenu agendu. Zato sam i prestala da se srećem, da razgovaram, popunjavam upitnike… Uvek ima neko drugi ko će to da radi sa više entuzijazma i vere da ima smisla alarmirati međunarodne institucije i organizacije.

Sada se sve ono što imam da kažem, što svaki nezavistan i slobodan novinar u ovoj zemlji ima da kaže, našlo u izveštaju Fridom hausa. Nije to neka sreća. Čak me nije briga ni za tišinu vlasti. Šta bi pa imali da kažu? "Provalili ste nas"? "Uhvaćeni smo"? Neće se desiti.

Nakon pročitanog izveštaja, jedino pitanje koje imam je: zašto su čekali 2019? Zašto nas nisu slušali i nisu nam verovali od 2014. naovamo? Sve ovo bilo je belodano jasno i događalo se još tada. Istine radi, Fridom haus i Reporteri bez granica jesu upozoravali da se to događa, ali nikad ovako jasno. Odgovor staje u jednu reč: zgarište. Moralo je da se desi paljenje kuće novinara portala Žig Info Milana Jovanovića da bi neko reagovao. Bilo je neophodno da neko zamalo izgubi glavu da bi se dogodila reakcija. A reakcija nije samo izveštaj Fridom hausa, nego i još važniji izveštaj Evropske komisije. Sve bi to izostalo da Milanu Jovanoviću nije spaljena kuća i da za to nije osumnjičen predsednik Opštine Grocka.

Dakle, na pitanje zašto tek sad, odgovor imamo. Međutim, otvara se drugo: da li zaista neko mora slučajno ili namerno da ispadne Jan Palah da bi neko uopšte čuo šta imamo da kažemo?