Na koje grane može da padne čovek kada mu je hladno: da čezne čak i za fumarom! E, da mi je jedan, pa da kupim šporet, tonu uglja i lepo se preselim u kuhinju, da i ovu zimu nekako prezimim. Ma ga "nima", što bi rekli nekad naši Dalmoši, a Oliver otpivao: "Samo puste fantažije"…

Ne, nikog ne krivim, čak ni arhitekte. Kako su mogli da znaju, crtajući u ono poletno vreme obnove i izgradnje novobeogradsko graditeljsko čudo sa onolikim radijatorima, da će od belih rebara da bude toplotne vajde koliko i od prašnjavih rebara neke precrkle praistorijske životinjke iz muzeja u koji niko ne zalazi. Dabome da nisu!

Da sam arhitekta, i ja bih tada sigurno na fumare zaboravila, a da nisu pali rani novembarski snegovi, verovatno ih se ni sada ne bih prisetila. U mojoj Panoniji fumar je odžak ili dimnjak i mada im je svrha ista, razlikuju se koliko moj rodni Vršac od nerodnog Lastova. Što bi rekao Lala u onom starom vicu: "To isto, samo ni nalik!"

Na mojoj kući i svim kućama okolo, odžak je rupa na krovu oko koje su naslagane cigle i samo je važno da dobro "vuče", da ne vraća dim u kuću. Na Lastovu fumar je umetničko delo, skulptura na krovu, lični pečat i grb kuće. Ima ih svakojakih; visokih, vitkih, valjkastih sa šiljatom kapicom na vrhu, pa liče na minarete. Ima kratkih, okruglastih, debeljuškastih i bokastih, kockastih, trapezastih, pa čak i jedan vrlo visok, ukrašen šarenom "vjetruljom", za koji kažu da je najstariji sačuvani fumar u Dalmaciji. Fumari nisu samo lepo izgledali, već su prijatno i raznoliko mirisali. Dim je "vonjao" na borovinu i drugo plemenito drvo, a u te se mirise uplitalo ono što se "obiduje": negde zelje, negde blitva, a najčešće riba u mirisnim oblacima maslinjaka.

Moj rodni odžak najčešće je, zbog uglja najgoreg kvaliteta, smrdeo, ali nas je, običan i neukrašen, ipak u ono ratno i poratno vreme sačuvao. Bez muških glava, što se na ovim prostorima u ono doba podrazumevalo, pa još i bez odžaka, baba, majka i ja ne bismo preživele. Samo onome koji sve vidi i sve zna, jasno je kako je majka i takav ugalj dobavljala da u kuhinjskom šporetu od svitanja pa dok ne legnemo, cele zime gori vatrica.

Kuhinja je bila jedina topla prostorija u kući i središte celokupnog porodičnog života. Tu su se ukrštali svi putevi i zadovoljavale sve potrebe. Tu je baba sedeći pored šporeta na belom, drvenom sandučetu za ogrev zveckala svojim večnim pletaćim iglama, a noću na otomanu spavala. Tu se kuvalo, umivalo, u limenom koritu kupalo, a u ugrađenom kazančetu za vodu u šporetu uvek je bilo tople vode. Pod šporetom grejali su se moje crno, kudravo kuče-mešanac, mačka, a u najhladnijim danima, u savršenoj koegzistenciji i pokoji kućni miš… Zimi su i najljući neprijatelji poštovali primirje. Grejali su se pod šporetom na pristojnom rastojanju, a jurnjavu nastavljali kad napolju otopli.

U kuhinji sam učila, čitala, igrala se, tu se ručavalo, prali sudovi, sušio veš, slušao radio, dočekivao komšiluk, a na mesinganoj lajsni oko šporeta sušili su se, kada se vratim iz škole, ledenim resicama ukrašeni vuneni šal, rukavice i kapa. U rerni sam, posle sankanja, grejala crvena, promrzla stopala, a majka naveče crepulju, da mi, umotana u peškirče, zagreje krevet u hladnoj spavaćoj sobi, sa prozorima išaranim lednim cvećem.

Slično je zimi bilo i na Lastovu – ko misli da su tamo zime blaže od naših, taj nije bio zimi u Dalmaciji. Istina, retko pada sneg i mrazevi su retki, ali ono što može da uradi bura u savezu sa vlagom i morem, gore je i od najjače vršačke košave. Nikad se nisam toliko nazimila u Vršcu koliko jedne davne zime na Lastovu. Sve je bilo zeleno, u šumi su cvetale sitne ciklame, ljubičice i svakakvi drugi, meni nepoznati, raznobojni cvetići, sve do mora, ali "enti gospu", cvetiće i more, kada je od četrnaest dana bar deset tamanila bura!

Tresle su mi se sve koske i koščice i ne znam kako bih bez dumara i ognjišta morsko zimovanje preživela.

Obučena u sve što sam ponela – tanko i lako, jer, zaboga, ne idem na Alpe nego na more – samo sam se pored kamenog ognjišta, "urešenog" stoletnim garom, okretala, malo spreda, malo straga, baš kao i ribe, propisno začinjene, pa udavljene u maslinjaku, koje su se pekle na gradelama u ognjištu. O vinu, crnom, gustom i lekovitom, neću ovom prilikom, jer iako i ono greje – nema veze sa fumarima.

Posle su i oni, bušeći metar i pride debele pradedovske kamene zidove, u kuće ugradili rebra. Etažno grejanje postalo je velika moda… Cela kuća topla, a šume na pretek. Svi bi, već pred kraj leta, uprtili motorne testere, pa u šumu! Od seče zujalo je celo Lastovo. Ne znam, posle ovoliko godina koliko im je još šume preostalo… australijske Aboridžine mogu, ako poželim, da pozovem, ali Lastovce nikako.

Kako bilo da bilo, sa etažnim, sa ognjištem i fumarima verovatno im je toplije nego meni i ne žalim. Neka je!

Žalim što nemam jedan fumar, ili odžak… E, da mi je, ali nije, pa se pomalo dogrevam sećanjima. To bi, neka mi ne zameri, Đorđe u mojoj obradi otpevao: "Al’ je nekad toplo bilo… BAŠ!"