Drugi svetski rat je na ovim prostorima potrajao od 1941. do 1945, pa je u obeležavanjima slavnih bitaka, ofanziva i konačne pobede svake godine zgodno padala okrugla godišnjica nečega, dvadeseta, dvadeset peta, trideseta…

O epovima su o prigodnim datumima potpisniku ovih redova i njegovim ispisnicima, rođenim šezdesetih godina prošlog veka, po školama pričali partizanski borci, živi svedoci legendarne istorije. I pored silne propagande, efekat je bivao sve slabiji. Umesto podgrevanja revolucionarnog žara, višedecenijsko ponavljanje istih priča neminovno je, među onima koji su rođeni samo dvadesetak godina po završetku Drugog svetskog rata, vodilo najvećem neprijatelju herojske prošlosti – dosadi. Trideset peta godišnjica nečega može se proslaviti samo istim pesmama i istim rečima, ponavljanim u beskrajnom nizu prethodnih proslava. 

Neslavni ratovi devedesetih počeli su 1991. i potrajali do 1995. (bilo je i kasnijih, ali ovi su bili najintenzivniji). Svake godine posle toga padalo je i pada obeležavanje neke okrugle godišnjice, ali ne ni legendarnih bitaka ni slavnih ofanziva već ovoga puta neke od sramota i nekog teškog ljudskog stradanja. Od svih tih devedesetih, samo jedan datum je ostao u blistavom sećanju velikog broja ljudi (na stranu oni koji su tada bili ili su se osetili poraženi) – 5. oktobar 2000.

Stigla je i dvadeseta godišnjica tog 5. oktobra. Većini mlađih od, približno, 35 godina, besmisleno je o njemu govoriti. Iz mnogo razloga, pomenutih na početku teksta, za njih su bezbroj puta ponovljene priče njihovih roditelja ili starijih prijatelja o herojskom datumu i vremenu pre toga s pravom dosadne.

Oni koji su u svemu tome učestvovali, ali na pravoj strani istorije, nemaju šta novo da kažu. Sve priče su odavno ispričane, samo se iz godine u godinu, uz međusobno hvalisanje ko je gde bio i šta je radio tog legendarnog dana, povećavaju jed i razočaranje zbog onoga što posle nije učinjeno, ili nije učinjeno kako treba. A ne bi trebalo, ma koliko realnih razloga za razočaranje bilo.

Uz sve ono loše što je bilo posle, uključujući i ovo danas, vredelo je. I da ništa dobro nije došlo kasnije, a jeste mnogo toga, vredelo je makar zbog jedne stvari – zbog potvrde da svako zlo ima kraj i opojnog osećaja da je taj kraj stigao, koliko god nepotpun bio, i koliko god se dugo čekao. Nije taj osećaj dovoljna satisfakcija za ljude i godine koje su pojeli skakavci, ali vredelo je dočekati 5. oktobar 2000. i sećati ga se i danas.