Posle napornog radnog dana ispunjenog raznim stresovima u komunikaciji i transportu, dobro je znao da glavu ne treba zamarati mozgu teško svarljivim idejama i informacijama. One mogu uzrokovati najrazličitije tegobe – od akutne zamišljenosti, preko politikolitisa, pa sve do mnogih hroničnih oboljenja kakva su promišljenost ili epizodni napadi duboko motivisanog postupanja.

Za svakodnevno očuvanje zdravlja i sklada svojih ukućana, najjednostavniji način je – svakodnevna priprema Gutenbergove salate. Za to je, pre svega, potrebno poznavanje dva opšta pravila gutenbergijanske pripreme: sveže-ubajati i smisao-obesmisli. Držeći se ovoga kao jedinstvene formule ne samo da nikada nećete pogrešiti u pripremi poznatih jela nego će vam se otvoriti i nepregledno polje novih mogućnosti. Tada i nepoznato postaje poznato.

Pošto postoji makar i daleka mogućnost da neko od konzumenata ima prikrivene atavističke asocijativne sposobnosti koje za trpezom mogu podstaći čitavu lančanu reakciju, prethodno usitnjene i iscepkane listove novina ili kakvog ukoričenog izdanja potrebno je i dodatno isprati. Higijenski ideal nalaže ispiranje sve dok slova ne prestanu da formiraju reči. Zahtev potpuno razumljiv, budući da je poznato koliko i samo jedna reč u određenom trenutku može da znači. A značenje je nepoželjno jer može podrazumevati smisao, što nas vraća osnovnoj formuli koja upućuje na nužnost obesmišljavanja. Ipak, treba napomenuti da najveći majstori ove škole kuvanja vešto uspevaju da neznatnim, gotovo neprimetnim intervencijama sačuvaju harmoničnu popunjenost listova, i to ne samo slovima nego i rečima i, što je još neverovatnije – čitavim rečenicama (!) a da ona ujedno više nemaju nikakvu težinu koja bi mogla i najmanje opteretiti ma i najplićim razmišljanjem ma čiji um. No to je moguće samo nakon dugotrajne prakse. Dok ne dostignete opisan stepen veštine vi, da biste ispranim stranicama dali utisak živosti, koristićete po volji dva početnička postupka: prejako začinjavanje ili očigledno farbanje. Svaki ima svoje mane, što ih i čini početničkim. Ali imaju i jednu važnu zajedničku vrlinu: mogu se prikriti veštim serviranjem.

Poznato je da papir trpi sve. Ali pravo je čudo koliko može da istrpi jedan papirni tanjir. Dobar papirni tanjir i podmetnuto parče drveta (bukva, dud ili kruška) omogućiće vam da vaš aranžman virtuozno i naočigled gostiju energično prikucate čekićem i ekserom. Malo hitro prelivenog i zapaljenog medicinskog alkohola i – voila – postignut je profinjeni efekat maestralnog tušea. Kao kod izvođenja lobotomije uživo, prilikom pripreme salate od pijanog majmunskog mozga.¹ Ipak, u svrhu bezbednijeg prikrivanja eventualne nedovoljne kulinarske veštine, predlažemo još jednu dodatnu finesu. Uz rub papirnog tanjira jednostavno položite običnu metalnu viljušku. Time ćete upotpuniti parove: novinski papir – papirni tanjir, boja otisnutih slova – boja preliva i, najzad, metalni ekser – metalna viljuška.² Neko će možda primetiti da ranije pomenuta daščica – nema svog para. Međutim to zaista zavisi samo od konzumenta porcije i njegovog načina konzumacije.

Ako se, pak, slučajno dogodi da neko od gostiju insistira na nekom očiglednijem načinu degustacije – diskretno mu ponudite levak i stučak, a ostalo će morati da obavi sam. Jer, složićete se da je to – kako i odakle nekome nešto dolazi do glave – potpuno individualna stvar.