Onaj Vučićev ne tako pismeni pismeni sastav od prošle nedelje na temu (zle) elite i (dobrog) plebsa kojem se autor sastava nudi za zaštitnika takve je prirode da omogućavva, ako ne i zahteva, stalna dopunjavanja i, što bi rekli kompjuteraši, apdejtovanja. Evo, recimo, ove nedelje bi Vučić mogao da uzme u zaštitu sirote male desničare koje zla građanistička elita nabeđuje da su primitivci i periferijska zazjavala čije kulturne potrebe su skromnije od onih u vuka, vuka, bube lenje.

Kad ono, naprotiv. Ekipa voli sve što vole mladi, čak i pozorište, ali ne u svojoj kući. I zato su pre neki dan upali u Kolarac, gde se održavala predstava (tačnije – pretpredstava, ako se to tako može nazvati) "Srebrenica – kad mi mrtvi ustanemo", u režiji Zlatka Pakovića. I narečeno izvođenje prekinula, s namerom da ga trajno okonča. U prvom je uspela, u drugom za sada nije.

E sad, kakav to problem naši desničarčići u kratke pantalonice imaju s pozorištem? Isti onaj koji imaju s hlebom. Kakav sad hleb, pitate se vi? Pa, ako ste deca socijalizma, setićete se onih lekcija o bazi i nadgradnji: kobasice su baza, a Šekspir nadgradnja. S bazom se ekipa razračunala još onomad, na obodima glavnog grada, u Borči, kada je izvesnom pekaru zabranila da ubuduće peče hleb i pecivo jer da ovaj, pekar, nije politički i nacionalno podoban za to (a ima i brata). Kud bismo, naime, stigli kad bi hleb, picu i pecivo pekao ko god hoće i zna i ima za to uredne papire?

Tada su, setićete se valjda i toga, u diskretnu, implicitnu, ali sasvim dovoljno čvrstu odbranu okupljenih antihlebnih desničarčića, desničara i desničarčina ustali razni faktori i čimbenici vlasti, počev od ministra unutrašnjih dela, onog uglednog građanina koji je diplomirao u Sava centru, samo još ne znamo je li to bilo u maloj ili velikoj dvorani, to jest u parteru ili na balkonu.

Nije prošlo mnogo vremena od tada, a ekipa je sa periferijskih pekara prešla na pozorišnu umetnost i na čuvene kulturne zadužbine u strogom centru. Opalac! To se valja zove evolucija, šta li? Oh, pardon, zaboravih na trenutak da ovi egzemplari nisu nastali evolucijom kao mi manje plemeniti, nego ih je Srpski Bog lično izvajao negde u zornjak između trećeg i četvrtog dana stvaranja sveta, dok je na tren zadremao i popustila mu pažnja. Pa mu posle bilo žao da baca, ipak je on bog milosrđa.

I kao što je onomad uzela sebi za pravo da presuđuje ko sme, a ko ne sme da mesi hleb, sada je ekipa rešila da isto tako kompetentno i vehementno prosudi i presudi ko ima a ko nema pravo da se bavi em pozorištem, em Srebrenicom, a naročito kombinacijom pozorišta i Srebrenice.

Kako god, sada čekamo ko će iz vrhova vlasti da nam objasni kako to što je viđeno u Kolarcu nije ono kako izgleda i šta zapravo jeste (recimo – varvarski upad horde siledžijskih bilmeza u zaštićeni javni prostor gde neki drugi građani upražnjavaju svoju slobodu), nego je nešto sasvim drugo, recimo – briga za čistotu i plemenitost nacionalne kulture, s posebnim osvrtom na pozorište. A u nacionalnu kulturu i pozorište ta se ekipa u kratke pantalonice razume tačno onoliko koliko i u Srebrenicu i u Mladića i u hleb i u klasifikaciju dvoglavih orlova i u sir i u vojnu muziku i u sve drugo između neba i zemlje, dakle, tačno koliko i poslovična Marica u poslovični krivak. Što ih, pak, čini idealnim štićenicima Vučića, Stefanovića i ostalih koji se razneže kad god ih vide i čuju, jer ih tako jako podsećaju na njihovu mladost davnu i radove rane.

A i nije samo to, da se ne lažemo… Ko je čitao ovih dana sve te informere, večernje novosti i ostale politike, ko je gledao pinkove i hepije, ko je slušao naprednjake i ostale nazadnjake, taj zna: ne govori ona ekipa u kratke pantalonice o Srebrenici, ili o bilo čemu drugom, ništa što pre nje nisu već rekli gore navedeni, što će reći da nisu u Kolarac suštinski upali oni koji su tehnički tamo upali, nego su upali oni koji inače komandoski upadaju u naše živote sa svih strana, kroz vrata, prozore i kanalizacione cevi. Osećam da Vučić već šilji plajvaz da nam objasni zašto je to dobro i zašto baš tako treba.