Ono što smo danas čuli me raduje jer postoji konsenzus da se stvari isprave, ali mogu da skrenem pažnju na težinu i ozbiljnost problema koji stoji pred nama. Nisam sklon da poverujem da će rešenje biti brzo, a plašim se takođe ako bude brzo da li će biti kuso, imajući u vidu da i ovaj zakon koji sada postoji nije primenjivan na adekvatan način. Da je postojala komunikacija među svima, bilo bi mnogo drugačije.

Ono što me brine je i to da li će nove izmene ugroziti prava tražilaca azila, njihovo pravo da pristupe azilnoj proceduri, što je najbitnije pitanje za nas. Imate migrante koji dolaze u Srbiju, neki prolaze kroz nju i nikada se ne jave da traže azil, a ima onih koji azil traže. Razlozi što neko traži azil su krucijalni momenat pokretanja postupka. Da li je neko osnovano tražio azil utvrđuje se tokom procedure. Ako sve ove mere koje su predložene zanemare taj prvi momenat, da čoveku dopustimo da uđe u proceduru i da fer sprovedemo tu proceduru, koja mora da bude efikasna, ali nikako na uštrb prava ljudi koji zaista traže azil, rizikujemo da uđemo u velike probleme.

Očekujem da sve bude jako dobro spremljeno u zakonu, da se svi konsultuju o tome kako će zakon da izgleda na kraju, ali organi i ljudi koji rade u azilu moraju da budu obučeni, da prođu neophodne treninge, a za to treba vremena. Moraju da prihvate iskustva zemalja u regionu, pogotovu zemalja Zapadne Evrope, da ovaj problem sagledaju na jedan drugi način, progresivan, što do sada nije bio slučaj.