"Zašto ne biste putovali inter-rejlom do Nemačke, ispašće vam strašno jeftino pošto ovi naši računaju marku po kursu od šest dinara?" predloćio nam je jedan prijatelj. Nismo imali pojma da najomiljeniji oblik putovanja još iz studentskih dana i dalje funkcioniše, i da mi Srbi nismo proterani iz te bogomdane organizacije. Naša destinacija bio je grad Gisen u blizini Frankfurta, tačnije univerzitet Justus Libig, gde je jednog od saputnika čekala životna šansa otelovljena u profesoru Šmitu, stručnjaku iz oblasti molekularne biologije koga smo kontaktirali i-mejlom, blagodarim.

I stvarno, inter-rejl i dalje radi, nismo isključeni iz toga, marka se obračunava po kursu od šest dinara, te sve skupa karta ispada oko 150 DM po osobi starijoj od 26 godina. Karta važi za drugu klasu, saopštili su nam u agenciji, i možemo da je iskoristimo u naredna 22 dana, a za brze vozove (IC – Intercity, ICE – Intercity express) potrebno je doplatiti za nešto što se zove "cušlag" i košta 7 DM. Nastala je zbrka oko reda vožnje – ispostavilo se da u agenciji postoji samo red vožnje od prošle godine – i malo smo se snuždili, kao "ma, znali smo da će nešto poći naopako". Međutim, Nemci nisu menjali red vožnje od prošle godine (zašto bi?), rekoše nam ljubazni službenici agencije Jugoslovenske železnice posle obavljenih telefonskih konsultacija. Raspitali smo se kako da dođemo do tog Gisena, i rekoše nam da idemo preko Beča, gde ćemo presesti u drugi voz do Frankfurta, a zatim u treći do našeg odredišta. Do Beča se opet mora preko Novog Sada pošto je porušen železnički most koji povezuje Beograd sa ovim napaćenim gradom. Sa inter-rejl kartama Jugoslovenske železnice u rukama i osećajem da će sto posto nešto poći naopako, krenuli smo na put.

Na stanici u Novom Sadu sevaju blicevi iz prošlosti, hteli mi to ili ne. Sa rančevima na leđima u studentsko doba proputovali smo celu Evropu inter-rejlom, bežali smo od konduktera iz prve klase, spavali po kampovima ili krovovima… (Jednom je u Beču nastojnik železničke stanice upozorio naše prijatelje da nije dozvoljeno spavanje na stanici, te su se oni popeli na krov zgrade i tu proveli noć. Ali, ne lezi vraže, neki se Austrijanac iz komšiluka, videvši kroz prozor svog stana dvojicu momaka sa rančevima kako spavaju na krovu železničke stanice, zgrozio i kao svaki dobar građanin slučaj prijavio policiji.) Mučno i nezdravo nametnuto poređenje nekako smo savladali pretvarajući se da smo još uvek mladi (pa šta, jeste da imam preko 30 godina, ali sam duhom mlad/mlada, uostalom ceo svet putuje inter-rejlom). Utom sretosmo još jednog "mladog" inter-rejlovca, prijatelja kome se posrećilo da dobije posao u Mađarskoj. Nismo imali prilike puno da ćaskamo, najavljivačica vozova se oglasila i otrčali smo svak na svoj peron.

Vidno uzbuđeni, ušli smo u voz Jugoslovenske železnice i smestili se u svoju kušet kabinu. Iako je bilo kasno, moja saputnica se usredsredila na svoju magistarsku tezu koju je trebalo dostojno odbraniti na engleskom jeziku u Gisenu. "A šta da kažem ako me budu zapitkivali o bombardovanju?" kao iznebuha će ona. "Ništa, ti reci …", kad začusmo neko kucanje na vratima kabine. U tom trenutku nalazili smo se na teritoriji Mađarske. Razmenismo brze poglede, sklanjujući mrvice od kiflica. Na vratima je stajao revnosni kondukter koji je imao da nam uputi par bezbednosnih saveta kako da se odbranimo od magupa različitih nacionalnosti koji ordiniraju po vozovima. Skrenuo nam je pažnju na ključ i rezu na vratima, a kako je razgovor tekao dođosmo i do šipke kojom treba zaglaviti vrata, nešto kasnije i do žice kojom treba obmotati ključ, rezu i šipku: "I ne zaboravite dobro da zaglavite prozore, jer su primećeni pojedinci koji pokušavaju da se uvuku kroz prozor", reče kondukter odmahujući u znak pozdrava. Bezbednosna kultura, pre svega. Noć je protekla mirno, bez ikakvih neprijatnosti; nisu zapaženi nikakvi sumnjivi pojedinci. Jutro je bilo nešto dinamičnije: česma u kupeu nije bila ispravna i nastala je mini-poplava. I opet nas je onaj dobri čovek utešio – rekao je da su u većini kabina česme pokvarene.

U Beč smo stigli oko pola šest ujutro, oprostivši se od udobnosti Jugoslovenske železnice. Sad je trebalo biti efikasan i ući u pravi voz, a kako niko od nas ne govori nemački, pomoć smo potražili od naših sunarodnika. Gde god da se okreneš naš čovek: deda sa unukom koji hoda na rukama, prosjaci, putnici. Prišao nam je trgovac kolima iz Kraljeva koji već deset godina radi u Dortmundu, u kariranom sakou sa žutom kravatom i kesom punom "jelen piva". "Ići ćete vozom do Linza, zatim presedate u voz za Pasau, a onda hvatate voz za Frankfurt", objasnio nam je čovek sa kesom. U vozu za Linc prvi put se susrećemo s inostranim kondukterom, osobom od koje strahujemo još iz Beograda. Kondukter uzima inter-rejl kartu sa oznakom Jugoslovenske železnice u svoje ruke, i pomno je zagleda pošto očito dugo nije video istu. "Garant neće proći", proletela mi je klaustrofobična misao kroz glavu. Samouvereno smo počeli da objašnjavamo da je to inter-rejl karta Jugoslovenske železnice koja pokriva C zonu, tj. nemačku, austrijsku, švajcarsku i dansku železnicu. Nemac nas je sumnjičavo posmatrao i pažljivo saslušao, a zatim otkucao kartu i ljubazno je vratio u stilu "dobro, verujem vam na reč". Verovatno se užasno zbunio pošto nam nije naplatio 7 DM, "cušlag" doplatu za brzi voz. U vozu za Frankurt slučajno smo upali u prvi razred, i to smo shvatili tek kada smo videli biznismene sa laptopovima i priključcima za internet. (Prvi i drugi razred su po izgledu slični, i neiskusan putnik lako može da pogreši.) Kondukter u prvom razredu bio je još zbunjeniji prilikom susreta sa nama, toliko da nas nije izbacio iz prvog razreda, niti je tražio doplatu za prvi razred i brzi voz. U Gisen smo stigli s ubeđenjem da smo se provukli kroz iglene uši, presrećni što nas niko nije skinuo sa voza.

…Opet bečka železnička stanica na putu za Beograd. Noć je. Grupa pijanih fudbalskih navijača uzvikuje nekakve parole; skinhedsi, neonacisti ili šta su već, govore nešto o nama, ne razumemo, čuje se samo "Jugoslawien". Međutim, mi smo već na sigurnom, udobno smešteni u vozu Jugoslovenske železnice, i nije nas briga. Normalna stvar, odmah smo zaglavili prozore i žicom obmotali ključ, rezu i šipku – sve po propisu. Mangupi belosvetski, šta nam sad možete?!