Ima nešto u simboličkoj snazi dolarskih novčanica što posebno privlači suklate svih vrsta. Kad razmotam unazad film našeg podivljavanja i odlaženja niza stranu od svega normalnog, jedan od bezbrojnih simptoma koji mi padaju na pamet je mudrovanje nadobudnog hohštaplera Dragoša Kalajića o tome šta sve sadrži i koje nam poruke (antisrpske, dakako) prenose novčanice od jednog ili više dolara. Kad su ovakva smatranja izronila iz mutlaka gde se roje bunila i prodrla u visokotiražnu štampu onog vremena, trebalo je znati da je vreme da se bere koža na šiljak.

U međuvremenu smo, izgleda, iscrpli poruke samih dolarskih novčanica, pa smo prešli na poruke koje ćemo mi da ostavimo na dolarskim novčanicama, kreativno ih oplemenjujući. Na internetu, kažu, ima neka inicijativa te vrste, nisam se udubljivao, neka pretraži ko nema druga posla, nije to baš po sebi važno pošto na internetu inače ima svega što vam padne na pamet ili na ono od pameti suprotno: kako god, neki je veleumnik smislio da se šaraju srpsko-patriotske poruke po mrskoj imperijalističkoj moneti, kao što je, recimo, ćirilična parola "Косово је Србија".

Nekad su neshvaćeni rodoljubi svih vrsta i pasmina šarali po zidovima muških kafanskih i staničnih toaleta, danas, evo, crtaju po novčanicama, pa to slikaju, pa šeruju i lajkuju. Ne marim, svakakvih nas ima, i jedino što od ove dokone zanimacije čini vest jeste da joj se javno pridružio – i još se javnije time pohvalio – ministar spoljnih dela Dačić Ivica, sećate ga se, onaj što pevanjem muči sve naše Visoke Goste, kao što Vogoni muče zarobljenike recitovanjem svoje poezije u "Autostoperskom vodiču kroz galaksiju". S tom razlikom što su Vogoni proizvod književne mašte, dok je Dačić proizvod srpske stvarnosti, koja je sama po sebi, doduše, proizvod jedne prilično bolesne uobrazilje, pa na kraju čovek više i nije načisto ko je tu stvaran a ko nije.

Svakakvih nas, kažem, ima, ovo je vreme lako, brzo i daleko dobacujućeg egzibicionizma, svako ko ima mobilni telefon može začas da celom svetu obznani trenutno stanje svog uma, da podeli sa planetom svoju ljupku dijagnozu, da zablista u jednom neproglašenom, ali permanentnom svetskom šampionatu u mentalnom striptizu. Milioni to čine evo baš ovog, kao i svakog drugog trenutka, nema smisla uopšte se zamarati time, biće to tako od sada pa do kraja sveta, osim ako nas milosrdni meteor ne rokne i vrati nas u primordijalno stanje, pa da počnemo ispočetka, možda sa srećnijim ishodom. Ali ovaj, znate, taj Ivica, šta god on bio – a to je bilo nemoguće naučno utvrditi u ovih četvrt veka otkad smo prinuđeni da ga imamo u svojim životima, a da nemamo pojma ko nam ga je uvalio i šta će nam uopšte – on je ipak veoma visoki funkcioner jedne države, i to ne bilo koje nego naše, pa bismo nekako ipak očekivali da on bude ili ozbiljan čovek, što je optimalna opcija, ili bar neko ko je u stanju da ćuti i da se pravi da je ozbiljan i da je s njim sve u najboljem redu. A opet, možda i nije problem u Ivici, nego se on samo ponaša normalno u okviru konteksta u kojem deluje, to jest, države koju predstavlja: kakvu smo državu stvorili, ili mirno dopustili da je najgori među nama stvore u naše ime, takvi su nam onda i visoki uglednici, a ako bismo neke bolje, biće da ipak moramo prvo dokazati da neke bolje zaslužujemo.