Nesanica izazvana stupidnim kafkijanskim osećanjem nesigurnosti da – ukoliko se iznenada probudim – bez cigarete neću moći ponovo da se uspavam trebalo bi da je dovoljan razlog da se čovek izleči od ovisnosti o duvanu. Ipak, reč je samo o slabom ženskom biću. Teskoba je pojačana bez sumnje i neuobičajenim sastavom krvi, koja se posle niza godina našla bez uobičajene doze nikotina. Poratni period čini čuda, samo četiri cigarete za ceo prethodni dan.

Greška prva: u krevet sam otišla suviše rano. I kao i obično, nisam ugasila svetlo. Navika iz stana od pre četiri godine, gde su buba-švabe nadirale uz prepoznatljivo pucketanje i krckanje čim bih isključila svetlo. Danas za takvom perverzijom – spavanjem sa upaljenim svetlom – nema potrebe, ali navike su navike.

Greška druga: vodila sam izmišljene dijaloge sa poznatim nesaničarima. Onda se desilo da sam poželela da zapišem šta sam odbrusila Andriću (toliko mi se dopalo da sam u vlastitoj replici uživala ceo minut), ustala sam, stavila pisaću mašinu na svezak Opće enciklopedije pa sve zajedno preko kolena i… htela sam da zapalim cigaretu kako bih počela sa pisanjem.

Nema – rekla je Soba. Nikog nije bilo ni da pozajmim. Preturala sam po džepovima i uspela da pronađem jedan dinar. Nažalost, još se niko nije setio da prodaje cigarete na komad. Gde li bi mogao da bude neki zaboravljeni novac? Zaboravljeni novac??? Ženi u agoniji svašta pada na pamet.

Narandžasta pernica! Možda? Letnji ranac, plava torba, ormar levo. Narandžasta pernica, istresam sadržaj na krevet. Pola plavo-bele gumice marke Staedtler sa natpisom Max, 1980, sto krajiških dinara iz neke od proteklih ratnih godina, plišana kesica za nakit, grafitna HB olovka i savijena osam puta – novčanica od jednog dolara.

Ko traži, nađe – rekla sam naglas, sasvim ravnodušna zbog činjenice da u ovako svečanom trenutku izgovaram frazu. Kutija lakija sinula je iznad moje glave kao sijalica u stripu i reči su postale sasvim nebitne.

Džemper, farmerke, gojzerice; ej, ne gnjavi. Poreklo? To je dolar koji mi je bivši muž dao za sreću kada sam se u zimu 1985. iz Pešte vraćala u Beograd. Ili sam taj već potrošila? Jedan mi je dao prijatelj koji je izgubio opkladu i za kaznu morao da sluša da "čak i kad grešim, ja sam u pravu" i slična hvalisanja dobitnika. A jednom sam, sećam se, dobila i "poseban" dolar. No verujem da sam taj već odavno potrošila, jer je kao novac, nimalo "poseban" naime, imao svoju vrednost.

E, sad. Pola šest izjutra. Prva trafika ne radi. Druga trafika ne radi. A-ha, evo je. Trafikantkinja je tek stigla. Ogleda se u malom ogledalu čija je poleđina u izlogu. Pored nje stoji čovek. Osmehnem joj se.

– Da li mogu da kupim cigarete za dolar? – pitam.

– Ja ne znam koliko je dolar, žao mi je – odgovara.

– Tačno jedanaest dinara – slagah dvadeset para u svoju korist.

– Žao mi je, nemam ništa sitno, tek sam otvorila – nećka se ona i dalje. Simpatično mi je ovo cenjkanje. Ko mari, ako ne može ovde, moći će na drugom mestu. Jutarnje ćaskanje prija.

– Dajte meni, kupiću ja – reče čovek i ja ga odmah zavoleh. (Slabo žensko biće, šta da se radi.)

– Jedanaest dinara – kažem – i dajte mi jedan laki.

– Sigurno će vam nekad zatrebati, kao i meni – kažem na odlasku gledajući u čoveka.

Kao što ste mogli i da pretpostavite, kad sam se okrenula od trafike primetih da je svanulo. Zamišljala sam sebe na ogromnoj fotelji (a tako veliku nemam) kako lagano uvlačim dim cigarete i ispuštam ga u koncentričnim krugovima. (Hedonisti svašta nauče.) Neka važna misao beše mi upravo pala na pamet.

Od kusura sam u pekari odmah kupila rolnicu sa šunkom i sirom i uživala u dobu dana koje obično prespavam. Pomislila sam čak i kako bi lepo bilo da me pred vratima čeka Gaša, moj nekadašnji mačak, sada samostalna životinja sa punom odgovornošću.

Rolnica je bila vruća, pa tek je prošlo pola šest. Stiskala sam kutiju lakija u džepu. Setila sam se noći u hotelskoj sobi u Brnu kada sam ostala bez cigareta i iz protesta odlučila da se napijem jedući kašikom liker od čokolade.

I molim.

Ukupan račun za sva pobrojana zadovoljstva: jedan dolar.