Nekoć sam stanovao, celih mesec dana, u prvom komšiluku Trijumfalne kapije. Nije to, međutim, bila ona pariska, nego njena nadobudna, suvišna i smešna provincijaka replika, smeštena u srcu mog rodnog grada. Čuj, smeštena: tačnije bi bilo reći da je tamo ubačena, onako kako se već ubacuju kvarne ili štetne stvari tamo gde ni po čemu ne pripadaju. Svakog bih jutra otvarao prozor spavaće sobe i upućivao ritualni nemoćno-ironični pozdrav: nalevo, dupetu uglednog Bukefala, Aleksandrovog konja, i nadesno, Trijumfalnoj kapiji, umanjenom liciderskom odlivku nečega iz "velikog sveta", suštinski parnjaku onih Ajfelovih kula od šibia koje su tamo negde sedamdesetih stajale u kombinovanim sobama naših rođaka iz unutrašnjosti; s tom razlikom što je taj kič, privatni i sobni, benigan i u izvesnom kontekstu može zadobiti patinu simpatičnosti i dragosti, dok je ovaj javni, ulični, "državotvorni" megakič agresivan i zloćudan, ako ne po nameri onda svakako po učinku ubilački, simptomatičan za društva koja je đavo uzeo pod svoje.

Tako je to bilo onomad u mom rodnom gradu, koji se vika Skoplje, zapravo, tako je i danas, iako su (teškom mukom) dođavola oterani oni koji su tu trijumfalnu nepogodu i još mnogo toga luđeg zapandrčili na gradske ulice u specifičnom aktu serijskog silovanja grada i njegovih ljudi. Sve što su oni naneli tom gradu, sve rane i uvrede, stoji i danas, i kanda će stajati zauvek, ilustrujući suštinu smene vlasti na Balkanu: divlji nam uređuju gradove i živote po meri svoje divljine i prostaštva, a pitomi koji ih povremeno naslede ne razgrađuju njihovo nasleđe, nego ga održavaju i administiraju, kao da su samo čuvari plaže u zimskom periodu, rezervni bekovi koji istrče na teren samo na kratko, dok se prave Zvezde ne odmore.

Ovo znači, otuda, da na ovim našim stranama jedina efikasna odbrana naših gradova i naših života jeste ona preventivna: ne dozvoliti da nestane ono što nam treba (Železnička stanica, Cvetni trg, trolejbus 28…), ne dopustiti da nikne ono što želi da nam se posere posred gradova i posred života (BNV i slično), jer ako se jednom sruši – niko ga više neće sagraditi, i ako jednom ikne – niko ga više neće srušiti (ovo čisto da imate u vidu, kao napomenu o budućnosti Beograda). Kao da zlikovce i hulje ovde smenjuju samo kunktatori i slabići, koji posle brzo prođu onako kako njihovi karakteri i zaslužuju.

A zašto ja vam sve ovo pišem, sada i ovde? Sigurno ne zbog Skoplja, jer Skoplje je ovde postalo samo metonimija jedne šire i opšte propasti, jednog poraza, korozije, truljenja društvenog, mentalnog i urbanog tkiva. Pa je tako, evo, nešto što se i dalje naziva Srpski pokret obnove (SPO) i što se pravi da postoji makar u nekoj zombi varijanti za XXI vek – ali je u tom svojstvu učlanjeno u vladajuću koaliciju, tako da čak i mrtvo može da mahnita i vampira po našim životima i našim gradovima – blagopredložilo da se i u Beogradu sagradi jedna lepa Trijumfalna kapija – dakako u ime Naše istorijske veličine i žrtve – i da se smesti, kanda, u Pionirskom parku (kojem ionako treba oduzeti to, fuj, komunističko ime) ili možda negde drugde, naposletku je manje važno.

Dakle, i nakon devastirajućeg iskustva Skoplja kojem se grohotom smeje sve od nekakvog ukusa i nad kojim se stide nedužni Skopljanci, evo gde ovde ima onih koji bi baš i sasvim doslovno skopljanizovali naše gradove, nakon što su ih duhovno već u velikoj meri oskopljili. Nakon svega, evo, ima nekoga koga nije sramota da se istakne projektovanjem živih spomenika neumnosti, danas Trijumfalne, sutra možda nekog novog gigantskog konjanika ili možda Prometeja u gaćama, ili bilo čega drugog iz prebogate riznice skopske nakaradnosti i ludosti.

A ono kad sam ja stanovao kod Trijumfalne beše godina 2015., makedonsko je ludilo bilo na svom bahatom vrhuncu iza kojeg će uskoro uslediti dekadencija, agonija i pad, dok je srpsko ludilo tek hvatalo pravog maha, s našim Ibijem koji je trošio poslednje rezerve uprepodoljenog prenemaganja pre nego što će iznova otvoreno demonstrirati svoju jedinu suštinu, narav i domet. Jasno je bilo, svakome ko je hteo da gleda, da je jedini beogradski put zapravo skopski put; pa ipak, ko bi rekao da će to baš ovoliko doslovno da se ponovi, i da se društvena ludila udvajaju onako kako se šire i razmnožavaju kolonije patogenih bakterija? Ali, tako vam je to kad prema nekoj infekciji ne delujete preventivno, blazirano verujući da vam ona ništa ne može.