U početku beše orijaški oraj pred kućom, beskrajna bačvanska nebesa iznad i drvena klupa ispod njega. Oraj je bio jako velik još kad je pradeda bio mali. Klupu je, kanda, napravio njegov babo. Pradeda je izučio četiri razreda škole, u koju je išao od Mitrovdana do Đurđevdana, pa je pokupio svo znanje tadašnjeg sveta. Oni koji su ga slušali na toj su klupi završili svoje prve univerzitete. Najčešće i poslednje. Pradeda je bio čak u Pešti, a kao soldat dospeo je sve do Lemberga, koji se tada nalazio negde iza Karpata.

Radnim danom je pradeda držao predavanja goluždravoj, musavoj dečurliji, koja je nazajažljivo gutala svaku njegovu reč. Nedeljom i svecem na klupi i oko nje okupljao se komšiluk željan svetskih priča i životne mudrosti. Kad se pradeda preselio u prostranstva iznad oraja, klupu je preuzeo njegov sin. I neke druge derane, i neke druge ljude nedeljom i praznikom.

Nije se menjala samo klupa, jedina s naslonom u ovom delu Velikog šora, koji je prvo bio kršten imenom jednog cara, potom jednog kralja, docnije jednog maršala, i na kraju jednog sveca. Pored klupe i oraja prolazila je istorija, praćena zabrinutim pogledima seljana, koji su znali da svako zlo ima svoj rok trajanja, ali im je ipak svakako izgledalo gore od prethodnog. Za klince, istorija je bio prolazak perjara, kotlokrpe ili, obično pred jesen, prave čerge.

Izrastavši iz kratkih pantalona, praunuci su otkrivali i neke druge namene klupe. One noćne. Ukus prvog poljupca i milovanje uzdrhtalim prstima behu doživljaji uzbudljiviji od svih soldatskih, munkaških i ostalih priča. Kako vreme bude prolazilo, tako će i te doživljaje obavijati čarobna izmaglica koja svemu daje neke vanzemaljske oblike. Rečju, nema više takvih poljubaca, takvog diranja i takvih nedara!

Vraćajući se, sve ređe, iz Varoši, a potom iz nekih još daljih i još većih, praunuci su zaticali sve manje poznatih kuća, pa i sve manje poznatih lica. Jednog dana sa klupe je otputovao i deda, uveren da je svet koji se prostire iznad oraja mnogo bolji u svakom pogledu. Nema sumnje da je i u tome bio u pravu.

Klupa je ostala zborno mesto sve malobrojnije dečurlije. Nedeljom i praznikom na njoj su sa istom ozbiljnošću, kao i ranije, prepričavane dogodovštine iz onog potonjeg svetskog rata. Svaka priča praćena je zebnjom da će izbiti i novi, koja se dosad obistinila svakom pokolenju. Kao i nekad, na klupi i oko nje su vršene duboke analize kretanja na tržištu pšenice, kukuruza, mesa, maslaca, jaja i ostalih poljoprivrednih proizvoda, u kojima je uvek istican nesklad između cena primarnih i sekundarnih inputa u poljoprivredi.

Šaroliko društvo na klupi i oko nje, na pletenim stolicama, šamlicama, hoklicama, tronošcima i ostalim sedalima se iz godine u godinu menjalo, malo sporije ili malo brže, ali je uvek nepogrešivo znalo koja s kim vara muža, ko je šta nasledio, čiji sin je propao na studijama, pošto je lanac iza Jegričke, ko je proćerdao dedovinu i, naravno, pošto su jaja.

Obnoć, ispod šumne krošnje se uvek sa istim žarom uzletalo u nebeski svet zagrljaja.

Oraj je, čini se, prestao da se grana, valjda zato što se sada nalazi ispred neke sasvim drugačije kuće od one pradedine sa trščanim krovom. Na klupi gotovo da nema tragova prohujalog vremena. O čemu god da se na njoj divanilo, to vazda beše i vazda jeste već viđeno i čuveno.

Stekavši sopstveni krov nad glavom, kakav-takav, pored štreke nakraj sela, praunuk je, znajući šta mu sve nedostaje, a nedostajalo je maltene sve što je normalno posedovati, sve vreme imao utisak da fali još nešto. Izašavši na sokak jednom u predvečerje, shvatio je da ispred kuće nema oraha i da ispod njega nema klupe. Pa je prionuo na posao.

Stoletni oraj se, doduše, ne može posaditi. Ali, može se posaditi stabljika koja će, možda, kroz stotinak godina biti stoletna. Može se napraviti klupa, makar baš i ne onakva kao u rodnom selu. I bi tako.

Stabljika se primila i razlistala. Pa je krenula da se grana. Natenane, kako to već biva sa orajima. Oni imaju kade, osim onih bugarskih – nekih hibrida. Primila se i klupa. Okupilo se nešto komšiluka jedne nedelje, sabralo se i druge. Danju bi na nju, ponekad, priseo neki deka vraćajući se, peške, sa njive. Ili neka baka, umorna od unučića. A noćom, možda se i tada nešto dešava. Ljudima u godinama neke stvari baš ne dolikuju, a u njih svakako spada i virkanje kroz pendžer.

Valja, dakle, kad-tad, posaditi svoj orah. U znak sećanja na pretke i zarad nepoznatih potomaka. I napraviti klupu. I sesti na nju nedeljom iza ručka, ako nije jako sunce. Jer, krošnja je još premala da je natkrili svojim hladom. Ali, pradedovsko učenje kaže da nikad i nikud ne treba hitati. Sve će, jednom, doći na svoje. Svako proleće donosi svoju zelen, svoje poljupce i uzdahe, kao što i svaki rat donosi slutnju da će sledeći naneti još više zla. Srećom, bačvanske klupe pod orajima preživljavaju i ratove i ratovođe čija imena nose glavni seoski šorovi.