Latinicom pišem od šestog osnovne, a do sada sam ćirilična slova koristila samo kad sam ćerku učila da čita i piše. Ko god oseti potrebu da me zbog ovoga osudi, sad je pravi trenutak za to.

Moja nastavnica srpskohrvatskog jezika je insistirala da koristimo oba pisma, zato što smo mi jedini narod kome je ta mogućnost data – govorila je. Pa ipak, latinici su me opredelile dve nezadate okolnosti. U to vreme smo svi u odeljenju kao ludi skupljali tekstove pesama popularnih britanskih i američkih grupa i prepisivali ih u posebne sveske, što je moglo da se radi samo latinicom. Takođe, tada je moj brat od deda-ujaka iz Ljubljane, meni najomiljeniji rođak, otišao u JNA u mornaricu na dve godine i pisma su bila jedini meni dostupan način kako da mu skratim vojničke muke. On je odlično znao ćirilicu još iz škole, ali ja sam izabrala da mu pišem na njemu bližoj latinici.

Zašto se u ovom tekstu bavim uspomenama kad im tu nije mesto? Zato što bih da podsetim na vreme kad niko nikog nije kvalifikovao po vrsti pisma koje koristi.

Pre neki dan čitam u novinama da je ćirilica stvar patriotizma. Po toj logici, ja sam ne-patriota, izdajica roda svoga. Zatim, nedavno sam dobila meil čiji mi autor, inače univerzitetski profesor, savetuje da ako već nemam ćiriličnu tastaturu ili ne koristim ćirilični font, vrlo lako mogu da konvertujem "svoju latinicu u našu ćirilicu" pomoću Gugla. Ovako nešto ne bi bilo moguće u vreme s početka teksta. Tada se nije obraćala pažnja kojim pismom pišeš, nije se primećivalo da li je knjiga koju čitaš štampana latinicoim ili ćirilicom, u ćirilici niko nije video ugroženo pismo, niti branioca srpskog identiteta. Pri tom, to je bilo vreme bratstva-jedinstva, kad nije bilo uputno isticati nacionalne osobenosti pa ni srpske.

Od kako je Srbija postala samostalna država mnogo toga je postalo nebezbedno, pa i ćirilica. Ko sad napada ćiirilicu? Priča o ćirilici kao ugroženoj vrsti povampiruje se raznim povodima, a najćešće kad i mržnja. Šta li ju je ovog puta zazvalo? Možda strah od Evrope?

One kojima su puna usta nacionalnog identiteta i koji tvrde da nije patriotski pisati latinicom, podsetila bih na Cincare. Oni su se u jednom momentu svoje istorije raštrkali po Evropi i svetu, i gde god da su se zaustavili, oni bi se asimilovali. Pa ipak, ostajali su svoji. Cincari su Cincari gde god da su. Zato što se identitet ne može uzeti. Naravno samo pod uslovom ako ga zaista imaš i osećaš.

Neke od svojih najboljih novinskih tekstova napisala sam o ćirilici, latinicom. Bez da mi je ta tema nametnuta zakonom o zaštiti ćirilice koji od skora Srpska radikalna stranka agresivno nameće Vladi na usvojenje i tim povodom insistira da se ministarka kulture izjasni da li je na strani ćirilice ili latinice. To nije borba za ćirilicu, već zloupotreba ćirilice. Kao što nisu ni najnoviji tekstovi "Večernjih novosti" o ugroženoj ćirilici. Juče-prekjuče su pitali kako to da zakon o istopolnim brakovima ima više šanse da bude usvojen od zakona o ćirilici. Tranfer blama što bi rekli klinci.