Ne treba biti stručnjak da bi se došlo do zaključka da je nemoguće zaustaviti težnju ljudi za boljim životom. Dokaza za to ima i previše. Samo u poslednja dva meseca, mediji su izveštavali o 2700 imigranata koje je italijanska mornarica spasla iz Sredozemnog mora; 24. avgusta je u blizini ostrva Lampeduza otkriven brod sa 73 imigranta i 18 beživotnih tela; nekoliko dana kasnije, tunižanska obalska straža pronašla je 36 mrtvih Sirijaca čiji je čamac potonuo pod nejasnim okolnostima… Prema podacima UNHCR-a, od početka godine oko 2000 ljudi se udavilo u Sredozemnom moru. Ko zna koliki je broj onih čija tela nikada nisu nađena. Na drugoj strani Sredozemlja, turski zvaničnici su objavili podatak da je 130.000 sirijskih Kurda prešlo tursku granicu bežeći od ekstremista Islamske države. Tu si i stalni migrantski talasi iz Sirije, Avganistana, Pojasa Gaze…

Zbog svoje geografske pozicije, Balkan nije isključen iz velikih migratornih pomeranja iz Azije i Afrike. Srbija se nalazi na najfrekventnijoj ruti – takozvanoj azijskoj transverzali. Ljudi koji u Evropu ulaze kroz Tursku, svoj put najčešće nastavljaju kroz Grčku, Srbiju, Mađarsku… Manji deo odlazi dalje preko Bugarske, a tu su i staze preko Kosova, Albanije, Crne Gore. Zbog toga, statistika iz Srbije je jednako simptomatična: početkom septembra, mađarska policija je na granici sa Srbijom uhvatila oko 900 iregularnih migranata i to za samo jedan vikend, a nadležne institucije u Srbiji su do avgusta ove godine prebrojale više od 6000 izraženih namera za azil u Srbiji. To je za hiljadu više nego za celu prošlu godinu. Za koji mesec, biće dostignut broj koji je čak sto puta veći od broja tražilaca azila registrovanog pre šest godina.

Jedan od problema koji nastaje usled sve većeg broja migranata u Srbiji, a nedovoljne spremnosti domaćih institucija, jeste nerazumevanje i netolerancija lokalnog stanovništva. Najčešći medijski izveštaji na temu migranata u Srbiji su uglavnom senzacionalistički i stvaraju pogrešnu percepciju među publikom. To doprinosi ksenofobiji, diskriminaciji i nedostatku komunikacije između migranata i lokalnih zajednica.

Upravo je to – informisanje stanovništva u Srbiji, a pre svega onih koji žive u mestima u kojima funkcionišu centri za smeštaj tražilaca azila, o migrantskoj populaciji – razlog za snimanje dokumentarnog filma "Put ka gore" (vidi okvir). Neka od pitanja na koje "Put ka gore" pokušava da odgovori jesu: ko su, dakle, ti kolokvijalno nazivani "azilanti", odakle dolaze, zašto i kuda idu, koji su njihovi problemi, strahovi, snovi, šta oni, u stvari, žele… Film se naslanja na svedočenja migranata, a ilustrovan je snimcima iz Turske, Grčke i Srbije. Pred čitaocima "Vremena" je kratki prikaz iskustva sa snimanja iz inostranstva.

STRME ULICE TARLABAŠIJA: Najčešće mesto iz koga migranti ulaze u Evropu jeste Turska, a još preciznije – Istanbul. Nedaleko od centralnog trga Taksim (tamo gde su sredinom prošle godine besneli protesti protiv Erdoganovih planova za rekonstrukciju tog trga) nalazi se siromašni kvart Tarlabaši. Osim Turaka i Kurda, tu stanove uglavnom iznajmljuju migranti. Niko od lokalaca ne preporučuje da se u strme ulice Tarlabašija zalazi noću. Naprotiv: i u vezi sa dnevnim posetama savet glasi da se tamo ide bez foto-aparata, novca i drugih vrednih stvari.

Sa druge strane, migrantima, koji uglavnom ilegalno i bez dokumenata prelaze granice, odgovara takva situacija u Tarlabašiju. Isto se može reći i za krijumčare ljudi. Od 700 do 1000 evra košta ilegalno prebacivanje osoba preko tursko-grčke granice. Krijumčari znaju nenadgledane puteve ili imaju "ljude od poverenja" u graničnoj policiji. Na migrantima je samo da daju novac. Međutim, njega nema dovoljno. Uostalom, mnogi od migranata na put kreću upravo zato što u svojim ratom i nemirima razorenim zemljama, ne mogu da zarade dovoljno novca za normalan život.

Kada novca ponestane, u Istanbulu, gradu u kome živi 14 miliona stanovnika, nije teško pronaći posao. Sa druge strane, teško je pronaći dobrog poslodavca. Migranti nemaju drugi izlaz osim da rade najteže i najslabije plaćene poslove. Nekoliko desetina evra nedeljno bude dovoljno za cigare, hranu i telefonske račune. Jedno od rešenja je da preko potrebni novac stigne od kuće ili od rodbine koja već živi u Evropi. Bez novca se ne može putovati.

Međutim, novac nije garancija za postizanje cilja. Krijumčari se ne libe da varaju migrante tako što im jednostavno otimaju novac ili ih ostave u mraku sa objašnjenjem da su stigli na odredište. Makedonske ili srpske šume noću ne izgledaju drugačije od nemačkih…

Nešto jeftiniji vid prelaženja tursko-grčke granice jeste putovanje čamcima preko Egejskog mora. Međutim, mnogi od ljudi iz Azije i Afrike ne znaju da plivaju pa su davljenja vrlo česta. Tu je i priča o fantomima. Prema migrantskim svedočenjima, grčkim vodama krstare plaćenici koji presreću krijumčarske čamce, uzimaju im motore ili buše gumene čamce, a ljude jednostavno bacaju u vodu.

KSENOFOBIJA I CSTEKI: Za razliku od multietničke Turske i Istanbula, u Grčkoj su migranti, zbog boje kože, mnogo vidljiviji. Pre nego što se Grčka suočila sa ozbiljnom ekonomskom krizom, bila je raj za ilegalce koji su mogli prilično komforno da žive od fizikalisanja. Zbog finansijskih problema zemlje, u prvi plan su počeli da izlaze desničari koji su političke poene sakupljali upravo na ksenofobiji. Retki su migranti koji o Grčkoj govore ne ističući rasizam kao veliki problem. U istom tonu se govori i o državnim centrima za migrante.

U većim gradovima, poput Soluna i Atine, funkcioniše nekoliko nevladinih organizacija koje migrantima olakšavaju život pružanjem besplatne pravne i psihološke pomoći; postoje i mesta na kojima se može dobiti besplatna odeća ili razne nekonvencionalne crkve koje okupljaju beskućnike i migrante, propovedaju im svoje viđenje smisla života i – daju im besplatnu hranu. Tu su i csteki-ji, prijateljska mesta, klubovi ili kafići, na kojima se okupljaju levičari koji ne diraju migrante.

Migranti ističu da ta vrsta pomoći prilično znači. Međutim, sve to je kilometrima i godinama daleko od normalnog života kome oni streme. Kada shvate da u Grčkoj nema budućnosti za većinu od njih, oni nastavljaju svoj put. Sledeća stanica je – Srbija.