Ljudi su se saživeli sa virusom korona. Maske su postale sastavni deo dnevnih rekvizita. Mnogima su vesti o pandemiji odavno izašle na nos: gde je koliko novozaraženih, koliko umrlih; gde je oboren koji rekord zaraze; uvek ista manje ili više dramatična upozorenja, manje ili više kataklizmična predviđanja.

Razuman čovek bez obzira na naređenja ili preporuke o ponašanju u vreme pandemije neće dopustiti da mu neko diše u lice, nosiće masku tamo gde ne može da drži bezbedno rastojanje od tuđih izdisija, iskašljavanja i iskijavanja, izbegavaće masu u najvećoj mogućoj meri, praće ruke i dezinfikovati ih alkoholom kada god mu se ukaže prilika.

Razuman čovek od vlasti očekuje razumne protivpandemijske mere. Očekuje i doslednost, jer nedoslednost dovodi do neverodostojnosti, a neverodostojnost do gubitka autoriteta, a onda je zaludno upozoravati građane na ovu ili onu opasnost, ovakve ili onakve mere kojih se moraju držati. Jedna od takvih nedoslednosti je kada predsednik države ne nosi zaštitnu masku u situacijama u kakvima se to očekuje od građana.

Druga nedsolednost je način rada tržnih centara. Dok su školska odeljenja podeljena, pa jedna polovina učenika ima onlajn nastavu dok druga sedi u školskim klupama, dok se fudbalske utakmice na svežem vazduhu odigravaju pred praznim tribinama, tržni centar "Ušće" je protekle subote (kada je izvesni Šarac upucan u podzemnoj garaži) bio krcat. Neki posetioci su nosili maske na licu, nekima je visila oko vrata, neki su je držali samo preko usta. Uobičajen model različitog ponašanja koji zatičemo svuda.

Ali je u vreme pandemije, pod pretnjama vlasti novčanim kaznama za sve prestupnike koji ne nose maske u zatvorenom prostoru, fascinantno da veliki kafić u prizemlju "Ušća" očigledno posve legalno radi sa stolovima razmaknutim stotinak centimetara, sa stolicima koje se gotovo dodiruju. Gosti naravno ne nose maske, jer piju kafu ili već nešto kunzumiraju. Slobodnog stola nema, jedva da ima slobodne stolice, jedna velika, tiskajuća gomila ljudi koja se ama baš nikako ne uklapa u predstavu o fizičkoj distanci i svođenju opasnosti od zaraze na minimum. Naprotiv: jedno razdragano leglo zaraze, ako ozbiljno shvatimo sva naređenja i upozorenja Kriznog štaba.

A tu je još i sladoled. U zatvorenom prostoru tržnog centra, unutar koga bi se morale nositi zaštitne maske, postavljen je štand sa sladoledom. Pa tako deca i odrasli sa kornetima u ruci, ližući sladoled obilaze izloge, sve pod budnim okom svekolikog obezbeđenja.

Nije baš logično, a svakako je nedosledno, da stotinak ljudi srče neku tekućinu i ćaska u kafiću bez maske na licu, da ih na hiljade cirkuliše na stolicama nabijenim jedna uz drugu u zatvorenom prostoru, dok su školska odeljenja sa po tridesetak učenika raspolućena, a stadioni prazni. Ko onda može ozbiljno da shvati direktive i preporuke vlasti o ponašanju u vreme pandemije?