Roditeljski očaj nije dobar saveznik u javnim poslovima. Otuda i pismo Olje Bećković, s dramatičnim naslovom «Moj sin Luka Višnjić», nije potrlo ono što jer dnevni list «Kurir», doušnički dnevni list, prodao kao priču o petnaestogodišnjem narkodileru.

Ivica Dačić, ministar policije obećava nekakvu internu istragu o tome ko je decu, uhvaćenu s plućima načetim marihuanom, dojavio najbezočnijem dnevnom listu u Srbiji, a majka Luke Višnjića, svojim pismom javnosti kaže da istraga nije suštinski ni potrebna: sve piše u zapisniku o slučaju.

Dakle, tvrdi ona, Luka nije rasturao, prodavao i širio drogu, već je konzumirao marihuanu, kao i manje više svako dete njegovog uzrasta koje bi da odraste u ovoj zemlji.

Dakle, policija ima zapisnik, i sad nije glavno pitanje šta u njemu piše. Roditelj maloletnika ima prava na uvid u taj zapisnik. Pitanje je za Dačića i sve ostale: ko je pogrešno interpretirao zapisnik, ko je, i za koje pare, ili druge vrste materijalnog ili političkog interesa, nadogradio priču serviranu kurisrskom službom, listu odanom dužnosti da bude kurir niskih strasti, lošeg ukusa i političkog primitivizma.

Od banalnog policijskog zapisnika do pojave priče u medijima stvar je prerasla obim velegradske storije, jedne od stotinu u beogradskoj svakodnevnici, i Dačićev posao nije težak: verujem da svi u beogradskoj policijskoj stanici Stari grad znaju ko je bio u posedu zapisnika i ko je i zbog čega maloletnika razapeo na stub srama.

Posebna je priča lik nekakvog direktora gimnazije koji je procenio da tekst u «Kuriru» ruši ugled njegove škole pa je Luku hitno poslao na ulicu. Izbacio ga iz gimnazije. Direktor koji veruje da «Kurir» i ugled mogu da se nađu u istoj rečenici, preporučio se da se više niko normalan ne obrati na tu adresu i tamo upiše svoje dete.

Hoće li biti «Utiska nedelja» u nedelju. I ko će biti gosti?