U zemlji u kojoj su i za najmanju promenu bile potrebne decenije, šokantne vesti pristižu iz minuta u minut. Protesti u Libiji su počeli pre šest dana u Bengaziju, drugom gradu po veličini u Libiji, i nekoliko drugih gradova u istočnoj oblasti Sirenajka, i brzo prerasli u krvave sukobe demonstranata sa snagama bezbednosti. Preciznih informacija o onome što se dešavalo i broju poginulih nema, državna libijska televizija pominjala je 84 poginula, strane organizacije poput Human Rights Wach 233 mrtva u pet libijskih gradova.

Prvih nekoliko dana je u glavnom gradu Tripoliju bilo mirno, da bi u subotu demonstracije počele i tamo, prerastajući brzo u krvave obračune. Televizija Al Džazira, pozivajući se na bolničke izvore, javila je da je u nemirima u Tripoliju u noći između nedelje i ponedeljka ubijena 61 osoba. Sukobi između pristalica Moamera el Gadafija i njegovih protivnika su počeli na Zelenom trgu, centralnom trgu u Tripoliju, posle televizijskog obraćanja naciji Seifa al-Islama, jednog od Gadafijevih sinova.

Mlađi Gadafi je u svom govoru priznao da je vojska napravila neke greške tokom protesta u Bengaziju zato što vojnici nisu obučeni da se suočavaju sa demonstrantima, najavio pokretanje reformi, ali i upozorio da Libiji preti građanski rat i poručio da će se režim boriti ‘do poslednjeg čoveka, žene i metka.’ ‘Mi nismo Tunis i Egipat,’ dodao je Seif al-Islam. U arapskom svetu se krupne reči često koriste, ali da navode Seifa al-Islama o građanskom ratu treba shvatiti ozbiljno potvrdilo je ono što se posle toga dešavalo.

Svetske agencije javile su da je tokom te noći u Tripoliju bilo više pljački, paljevina i oružanih napada, prenoseći izjave očevidaca da su se demonstranti i bezbednosne snage borili za kontrolu nad centrom grada, kao i da su snajperi pucali s krovova.

Dok je na ulicama Tripolija od ponedeljka ujutru bilo uglavnom mirno, demonstranti su slavili na ulicama Bengazija, tvrdeći da su preuzeli kontrolu nad ovim gradom, preneo je AP. Prema neproverenim informacijama, demonstranti drže pod kontrolom i grad Sirt, u čijoj blizini je rođen Moamer el Gadafi. U ponedeljak uveče, BBC je preneo vest da su dva libijska vojna aviona sletela na Maltu, i da su piloti izjavili da su pobegli jer im je bilo naređeno da bombarduju demonstrante u Bengaziju.

Uz vesti o sukobima i žrtvama, neke druge informacije pokazuju da se situacija u Libiji potpuno otela kontroli. Južnokorejsko ministarstvo spoljnjih poslova je saopštilo da je više stotina Libijaca, naoružanih noževima i pištoljima, napalo južnokorejsko gradilište u Tripoliju, pri čemu je povređeno najmanje četvoro stranaca. U Bengaziju je napadnuto i opljačkano nekoliko gradilišta turskih firmi, kamp kompanije Petrolkomet kod grada Ras Lanuf, između Tripolija i Bengazija, u kome je pedesetak srpskih radnika, takođe je bio napadnut i opljačkan. Za Libiju, zemlju u kojoj prethodnih decenija gotovo da nije zabeležen nijedan teži kriminalni akt prema strancima, ove vesti su šokantne.

Vlade država članica Evropske unije spremne su na evakuaciju svojih državljana iz Libije, a evakuaciju svojih građana planira i Srbija. Situacija otežava i to što je za odlazak iz Libije potrebna i izlazna viza, na koju se i kada je stanje potpuno normalno čeka dugo, ponekad i po par meseci.

Ako je sve što se dešavalo tokom prethodnih meseci u Tunisu, Egiptu i drugim arapskim zemljama bilo za čitav svet iznenađenje, onda je ono što se dešava u Libiji pravi šok. Paradoksalno je da je Moamer el Gadafi iz težih kriza u prethodnim decenijama izlazio mnogo lakše nego iz pobune koja je počela pre nekoliko dana.

A kriza i pobuna je i te kako bilo, još od kada je 1. septembra 1969. rušenjem kralja Idriza počela libijska revolucija. Niko nije mogao da pretpostavi da će vođa puča, tada 27-godišnji kapetan Moamer el Gadafi, toliko dugo ostati na čelu države i postati tako značajna ličnost u svetskoj politici. Gadafi je bio pod uticajem panarapske politike tadašnjeg egipatskog predsednika Nasera. Iz korena je promenila svaki kutak zemlje, zatvorio američke i britanske vojne baze, pohapsio ili proterao oficire povezane sa bivšim režimom, zamenio gotovo kompletno sveštenstvo u džamijama jer je bilo na strani kralja, nacionalizovao banke, proterao iz zemlje 30.000 Italijana naseljenih u vreme tridesetogodišnje italijanske okupacije Libije.

U narednim godinama Gadafi je sproveo društvene reforme koje su dovele do značajnog skoka standarda običnih Libijaca. Strane naftne kompanije, pod pretnjom zatvaranja, bile su prisiljene da prihvate učešće Libije od 50 odsto u svojim poslovima, školovanje i zdravstvena zaštita su postali besplatni. Drastično se promenio i položaj žena, bar na papiru, garantovana su im ista prava kao muškarcima, dobile su pravo glasa, podsticano je njihovo obrazovanje i zapošljavanje. Sam Gadafi je svoju telesnu gardu formirao isključivo od žena, mladih i atraktivnih, što je u arapskom svetu bio revolucionaran, do tada nezabeležen potez.

Gadafija je opsedala ideja o arapskom jedinstvu, koja u praksi nije funkcionisala, pa su propadali brojni pokušaji ujedinjenja sa ‘bratskim’ zemljama (Egipat, Alžir, Sirija, Maroko…). Libija je vodila i višegodišnji iscrpljujući rat sa Čadom oko graničnog pojasa bogatog uranijumom, koji je počeo sedamdesetih, a okončao se tek krajem osamdesetih. Zapadne zemlje optuživale su Gadafija da pomaže terorističke pokrete širom sveta (on ih je nazivao revolucionarnim i oslobodilačkim), od palestinskih organizacija do IRA.

Za podmetanje bombe koja je 5. aprila 1986. eksplodirala u jednom berlinskom klubu i ubila dva američka vojnika, SAD optužuju Libiju. Američki avioni su 15. aprila te godine bombardovali Tripoli i Bengazi, poginulo je oko 130 ljudi, među njima i usvojena Gadafijeva ćerka Hana. Tadašnji američki predsednik Regan nazvao je Gadafija "besnim psom" i "najopasnijim čovekom na svetu". SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Abdal Baseta Al Megrahija za obaranje PAN AM-ovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbijem.

Međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su aprila 1992. Sankcije su teško pogodile zemlju, rasla je nezaposlenost, privreda je počela da se urušava, standard stanovništva je ubrzano opadao, raslo je nezadovoljstvo u zemlji. Gadafi je 1995. i 1998. preživeo atentate od strane islamskih militanata čija baza je bila u pokrajini Sirenajka, kao i brojne pobune i pokušaje pučeva. U julu 1996. su telohranitelji jednog od Gadafijevih sinova pucali na stadionu tokom fudbalske utakmice na one koji su uzvikivali parole protiv Gadafija. Tom prilikom ubijeno je 50 ljudi.

U zemlji živi i oko pet odsto Berbera, prastanovnika Severne Afrike, islamiziranih dolaskom Arapa. Iako su zvanično ravnopravni i potpuno integrisani u društvo, tinjajuće nezadovoljstvo zbog diskriminacije oduvek postoji. Sredinom osamdesetih pobuna Berbera u primorskom gradu Zuari surovo je ugušena. Dok je trendi omladina po Tripoliju zvala Gadafija ‘Man’, pukovnik je za mnoge Berbere bio poznat kao ‘Šejtan’.

Onda je pukovnik iznenada promenio svoju politiku. Posle 11. septembra 2001. bio je prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je osudio terorističke napade na SAD, nudeći saradnju u borbi protiv Al kaide. Najavio je 2003. da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje, a avgusta 2003. Libija je prihvatila da isplati odštetu porodicama 270 žrtava iz slučaja Lokerbi.

Sankcije protiv Libije ukinute su 2003. Diplomatski odnosi sa bivšim arhineprijateljem, SAD, uspostavljeni su 2006. Lideri mnogih zapadnih zemalja, poput Nikole Sarkozija, Silvija Berluskonija, Tonija Blera, bivše državne sekretarke SAD Kondolize Rajs, Vladimira Putina, izređali su se u Gadafijevoj rezidenciji ili je on podizao svoj šator u njihovim prestonicama.

Činilo se da je Gadafijev revolucionarni žar utihnuo, a ekscentričnost poprimila podnošljive forme. Saif al Islam, koji je prethodne večeri izgovorio dramatične reči o građanskom ratu I ‘borbi do kraja’, često je bio smatran Gadafijevim naslednikom. Seif, poznat u Libiji kao "inženjer", arhitekta obrazovan u Britaniji koji govori engleski, nemački i francuski jezik, smatran je i jednim od zagovornika otvaranja Libije prema svetu.

Šta je tačan uzrok strahovite eskalacije nasilja u Libiji, teško je reći, uz sva nagomilana nezadovoljstva koja su u zemlji sigurno postojala. Gadafi vlada zemljom 42 godine čvrstom rukom, ali ta ruka poslednjih godina nije ni izbliza tako gvozdena kao što je u prošlosti umela da bude. Libija je daleko od savršene zemlje, cvetaju korupcija i nepotizam, za mnogobrojne mlade rođene posle revolucije, obrazovane uz internet i satelitske programe, nema više obezbeđenog posla sa sigurnim prihodima, kao u vreme pre sankcija (Libijska populacija je izuzetno mlada, a sadašnjim tempom će se broj stanovnika udvostručiti za 20 godina). Sistem obrazovanja je ipak besplatan (kao i zdravstvo) i u prethodnim decenijama je davao šansu za obrazovanje svima, bez obzira na poreklo, a ekonomija u zemlji se osetno popravila posle ukidanja sankcija. I pored decenijskih sukoba sa Zapadom, režim u Libiji pružao je mogućnosti svojim građanima da putuju po svetu, elita društva obrazovana je na najboljim evropskim univerzitetima. Mnogo toga je, poput alkohola, zvanično zabranjeno, ali u realnom životu atmosfera u Libiji je bila mnogo opuštenija nego u većini drugih arapskih zemalja.

Fundamentalisti u Libiji besno su škrgutali zubima, smatrajući Gadafija i njegov ‘islamski socijalizam’ bezbožnim, ali su morali da ćute. Rojters je javio u nedelju, 20. februara, da je koalicija libijskih muslimanskih vođa ‘Mreža slobodne uleme Libije’ izdala deklaraciju u kojoj poručuje svim muslimanima da je njihova dužnost da se pobune protiv libijskog vođstva. Inače, u oblasti Sirenajka, gde je Bengazi i gradovi u kojima je počela pobuna, u XIX veku živeo je i delovao islamski teolog Said Mohamed Ali Sanusi (Veliki Sanusi). Al Bajda, jedan od gradova u kojima je počela pobuna, bio je glavni centar Sanusi pokreta, a kralj Idris, koga je Gadafi srušio pučem 1969, bio je unuk Velikog Sanusija.

Na sistem u Libiji su godinama režali mnogi njegovi stanovnici, i oni koji su hteli više demokratije, para i slobode, i oni koji su smatrali da je slobode već previše za jednu muslimansku zemlju. Svi oni tvrdili su da bi bez Gadafija bilo bolje, ali niko nije mogao da kaže šta će biti posle njega. Teško je predvideti šta čeka Libiju u narednim danima, a po dosadašnjim događajima se sa sigurnošću može reći samo da Moamer el Gadafi neće nikome mirno prepustiti vlast I da zemlja srlja u krvoproliće i haos. Libija očigledno nije ni Tunis ni Egipat, gde se režimi ostarelih diktatora jesu urušili uz sukobe, ali ti sukobi ne izgledaju tako tragično kada se uporede sa onim što se u Libiji sada dešava.