Kako na ulicama gradova i sela, tako i u poljima, u šumama, u vozovima, za volanom, u hodnicima, na proslavama, u kafeima i uopšte širom pejzaža kraja ovog veka srećem ljude u istovetnom čudnom položaju: nekako zgrčeni, najčešće nižeg levog ramena, sa jednom rukom podignutom u visini brade. Uz to, oni proizvode mahom nerazumljive, kratke i nepovezane rečenice. Mumlajuće glasove izbacuju u kratkim dahovima. Štiteći diskreciju oni istovremeno ne prezaju od toga da budu zapaženi. Ipak, vremenom sam shvatio da oni govore različitim jezicima i navikao da prepoznajem ikone ovog istovetnog govora.

Masovnost pojave ovih naoko retardiranih pripadnika vrste zapazio sam u zimu, kada su siluete teške i ukrašene kapom. Verovatno je to bio razlog da su me iz prve podsetili na jedan od nekadašnjih pokretnih simbola Beograda – Peru Zvezdaša. Za njega nisu postojale sezone. U svom tri-četvrt kaputu i sa kačketom na glavi bivao je u radne dane u "Manježu" ili u tramvaju br. 3.

Držeći ruku u visini brade, napola zaklanjajući čeljust izgovarao je svoj beskrajni, kontinuirani i nerazumljivi monolog u kome su se imena fudbalera i alegorijski govor politike (bar se meni to tako činilo) jedino prepoznavali. Bio je on precizna metafora stanja društvene svesti – tinjajućeg sindroma slobodne misli, i ujedno najava ludila koje se rasplamsalo devedesetih. U širem kontekstu on se mogao tumačiti jednostavnije – kao znak ljudske komunikacijske zavisnosti. Govoriti ili umreti.

Ako su gdina Peru smatrali pomerenim, to se ne može reći za njegove moderne sledbenike. Naprotiv, njihov je status sasvim drugačiji. Ko su oni? Precizan socijalni profil teško im je odrediti. Materijalni položaj seže od egzistencijalnog minimuma do uspešnih poslovnih ljudi, direktora, arhitekata, profesora. Pored figure zajednički im je jedino još uzrok ovog čudnog ponašanja – mobilni telefon. Početkom osamdesetih ova je naprava ozbiljno iskoračila na tržište, ali je svoju prvu ekspanziju ostvarila devedesetih. Ne bez ponosa pokazuju se sve noviji i noviji, sve manji i manji modeli Nokkia i Ericsson. Dimenzije su se opasno približile granicama lakog uočavanja golim okom. Direktni korisnici nemaju problema pošto su aparati opremljeni zvučnim signalima, svetlima i uopšte dodatnim sredstvima za lakše pronalaženje. Zato je za nedužno prisutnog efekat iznenađenja uvek znatno pojačan.

Nemoguće je, kažu, danas obavljati određene delatnosti ako ga nemate. Verujem da je to nezamenljivo sredstvo za taksiste, preprodavce benzina, dostavljače robe i dostavljače uopšte, berzanske agente i sl. Ali, za njih je to samo nova generacija bežičnog sredstva komunikacije; manje, efikasnije i univerzalnije – u sprezi sa notebook kompjuterom mobilni čini kompletno opremljenu kancelariju: fax, e-mail i Web. Za onaj drugi, veći deo populacije korisnika to je pre svega bitan modni detalj – inđout merilo. Uostalom, neko nosi vokmen, neko mobilni. Jedno drugo gotovo isključuje jer su im i smisao i značenja sasvim oprečni. Dok vokmen pomaže u samoizolaciji, mobilni stvara privid sveprisutnosti. Sa njime se čini da je u ruci daljinski upravljač vlastitog mikro kosmosa: majke, žene, deca, ljubavnice, prijatelji, sve planete vlastitog sazvežđa i prateći meseci, celo okruženje – jednom rečju, mala naprava sažima i povezuje u celinu.

Ipak je za sada statusna vrednost primarna. Pretpostavljam da dolazi do nove vrste segregacije. Da vlasnici mobilnih organizuju svoje klubove i udruženja. Ako mogu ribolovci, vlasnici spačeka, pušači lula, lordovi, zašto ne bi i oni? Tako mogu da brane svoja prava i napreduju. Takođe, pretpostavljam da se u ovim klubovima obrazuje, izmenjuju iskustva, ali i pričaju anegdote. Likovi i akteri su promenjeni, mada verujem da je njihova bradata struktura ista: "…i taman da joj kažem, kad se na displeju pojavi 62296087…". Bruka je i šetati praznu ambalažu od žvake, zar ne? Ali, ni tu nema problema. Za to postoje agencije koje uredno, po dogovoru, okreću brojeve svojih pretplatnika.

Sa prijateljima i poznanicima stvari idu najteže. Većina ih pokazuje sa neprikrivenim ponosom, kao da su ga sami izmislili. Poneko pokušava da prenebregne statusni značaj naprave, ali ne odustaje od svetog zadatka pridobijanja saučesnika: "Ček’ da zovemo tetku. Tetkaaa, zdravo! Evo, baš sedim, znaš s kim?..". Poneko pokušava da predstavi svoj nehajni odnos prema elektronici. Taj ton me uvek podseti na poznanika, Crnogorca, koji je sabrano objašnjavao da su mu zemljaci još uvek plemenski određeni, te da ne mogu bez pištolja, a on, eto, ne drži do toga. U stvari, nastavio je strasnije, imao sam jedan, tako: mali, sa šest punjenja, niklovan, automatski, sa drvenom drškom, al’ mi ga ukrade neko, crka’ šjutra.

Korisnici mobilnih telefona okupiraju svoj prostor, našu celu stvarnost, a ponekom naseljavaju i snove, pretvarajući ih u noćne more. Posle dana provedenog na poslu, gde neprestano zvrji i buči, čovek računa na svoje pravo da se na putu do kuće ili na omiljenom mestu malo sabere i pokuša da otkrije znake slobodnog vremena. Vraga, oni su i tu, a sa njima i zvučni ton zaposlenosti. Pušači su znatno suzbijeni. Ali, oni su bili dobričine. Od njih se mogao zaraditi kancer, ali se do poslednjeg trenutka ostajalo pri svesti i zdravom razumu. Zato znam, siguran sam, želim i moram u to da verujem, jednoga dana, uskoro, najvrednije mesto sveta biće ono bez komunikacija, tamo gde su telefoni, faksovi, net, automatske sekretarice zabranjeni, gde se ometaju programi radija i TV-a, i gde bez detaljne provere podobnosti (pardon, ekskomuniciranosti) nije moguće prodreti ni zemljom, ni vodom, ni vazduhom. Eto ideje!