Za početak, mušku košulju ne treba brkati sa ludačkom, čak i kada upicanjeni vlasnici razgovaraju preko nišana, ogovaraju jedan drugog da su dušmani i zlotvori, strastveno prežvakavajući najogavnije stvari. Vreme beznađa i mržnje nalik je pijavici; hrani se krvlju. O ceni užasa "bele kragne" ne govore, svi se prave ludi. "Ta dva naroda ratuju zbog nekoliko jutara snega u Kanadi i troše na taj rat mnogo više nego što čitava Kanada vredi", napisao je svojevremeno Volter, u noćnoj košulji. Pošto odelo ne čini čoveka, a krvave manžetne teško mogu biti predmet uživanja, mušku košulju u ovoj rubrici tretiraćemo kao univerzalni deo ženske garderobe.

Žena sa stilom mušku košulju kupuje namenski (poklon za njega) i planira dugoročno (misli na sebe). Svilene, cvetne, crne i braon (na koje se žare secikese, mutivode i mandovi), naravno, ne dolaze u obzir, kao ni tzv. najlonke, na koje obično padaju nesrećnice za koje je muška košulja isključivo predmet pranja i peglanja za znojavog gospodara, pa o ovoj sadomazohističkoj varijanti, koja nema veze sa uživanjem, ne bismo više ni reči.

Zujanje okolo u muškoj košulji odgovarajućih performansi – skupa, od finog pamuka, komotna i dugačka – em je neviđeno ugodno, em se pokazuje kao savršeni mamac za navatavanje novog pravog dase. Jer, muškarac koji drži do sebe uvek ima oči za valjan primerak muške košulje, osobito ako je izložen na ženskom telu (ona zna šta valja).

Ako je dovoljno dugačka, široka i šlampava (košulja, naravno), uspešno zamenjuje čak i odvratni šlafrok, pa i čestita domaćica može tako odevena da trkne do prodavnice po piće za iznenadne goste, ne narušavajući tradiciju. Muška košulja, ruku na srce, ubila se i za poročni bademantil. O spavaćici da ne pričamo. Bezobrazno raskopčana, sigurni je erotski stimulans.

Rečju, vrisak "nemam šta da obučem" biva deplasiran. Muška košulja ne izlazi iz mode ni kad je građansko društvo u ropcu. Naravno, šutiranjem urbane kulture srozava se nivo ponude, caruju kulovske varijante, sve je teže doći do dobrog primerka muške košulje, a mlade devojke svoju garderobu popunjavaju vršljajući po ormanu oca ili dede, te grebući se od bolje snabdevenih ortaka.

Bilo kako bilo, muška košulja u ženskoj garderobi ne zahteva investicije, jer do nje svaka dama koja drži do sebe dolazi metodom zarobljavanja, odnosno "oslobađanja", kako se to danas modernim političkim rečnikom kaže. Ne treba zanemariti ni činjenicu da muška košulja na ženskom telu zadovoljava i borbene feministkinje i skromne komuniste jer se zalaže i za jednakost polova i za ukidanje privatne svojine, odnosno eksproprijaciju.

Ako je odelo ogledalo čoveka, onda dobra muška košulja na (golom) ženskom telu emituje poruku da gospođa ima stila i nije joj mrsko da vodi ljubav. U filmskoj industriji skoro da i nema dive koja se nije slikala u ovom ruhu, iz čega se može zaključiti da je celuloidna lepotica u muškoj košulji tradicionalni rediteljski kliše bar koliko i detektiv koji umesto jutarnjeg ogrtača posle tuširanja navlači kišni mantil.

Uzorna domaćica, koju svakodnevne kućevne obaveze nisu zatukle, osećaće se sasvim filmski ako svom (tek pristiglom) brljivom domaćinu u sitne sate peče, prži ili podgreva (na brzaka) kasnu večeru/rani doručak odevena u mušku košulju. Podrazumeva se da ovako pacifistički pristup isključuje pitanja "gde si bio", "šta si radio", kao i folklorne primedbe "noćne ptice" da mu se draga petlja u život "ko košulja u dupe".

Iako na jednom bedžu iz sedamdesetih piše da su i žene ljudi (WOMEN ARE PEOPLE TOO), nema razloga da se pod tepih gurne činjenica da je košulja ženskog roda. Ono "muški" dodali su joj hard patrijahalci, izvršivši diferencijaciju i dugmićima, pa se "muške" košulje ortodoksno zakopčavaju sleva nadesno, čak i kada su roza boje.

Uzgred, konzervativni muškaraci ne bi ni u ludilu obukli onu sa rupicama na "pogrešnoj" strani, čak i kada se pale na ljigave varijante a la "svilena bombona", u kojima, provereno, samo Mik Džeger, Pink Panter i žene – izgledaju dobro.