1)Nikako. Naš vaspitno-obrazovni sistem počiva na entuzijazmu pojedinaca uključenih u nastavni i pedagoški proces, a ne na organizaciji i sistemskom vođenju. Relativno česta zasejanost naše nastave ovakvim izuzetnim posvećenicima čini školu mogućom u Srbiji. Pravo je pitanje: da li će se pojava novog ministra prosvete u Vladi Repuiblike Srbije ikako odraziti na novu školsku godinu? Mislim da neće, i to će biti politički uspeh Vlade. U slučaju neuspeha Vlade, novi ministar prosvete neće moći nagomilane probleme obrazovanja da održi pod tepihom privida i simulacije, i taj bi neuspeh mogao biti stvarni, gotovo revolucionarni doprinos početku reforme obrazovanja, pa samim tim, države i društvene svesti. Ali to je samo hipoteza. Verovatnije je da će jak društveni konsenzus, koji predugo vlada u ovoj sferi, biti održan te će sve ostati u okvirima stare, dobre prakse svedruštvenog foliranja i individualnog snalaženja.

2) Adekvatno: u tajnosti. Ne skrivamo da sistem obrazovanja vidimo kao osnovu emancipacije pojedinca i modernizacije društva u celini. Volimo da napomenemo da je osavremenjivanje obrazovnog sistema uslov izgradnje informatičkog društva, produbljivanja komunikacije i socijalne povezanosti pojedinca. Ističemo da je koncept doživotnog učenja i program permanentnog obrazovanja ključ oživljavanja privredne aktivnosti, podizanja radne efikasnosti i smanjenja nezaposlenosti. Emancipacija, integracija, decentralizacija … i tako to. Nema političke partije u Srbiji koja bi smela dublje od URS-a da zađe u tematizaciju obrazovanja i prvorazrednog značaja tog pitanja za slobodu i sreću pojedinca, a stvar ne stoji mnogo bolje ni u Evropi. Kada sam u parlamentarnoj raspravi relativizovao koncept rutinskog, linearnog povezivanja prava osoba sa invaliditetom na društvenu inkluziju sa školskom inkluzijom dece sa smetnjama u razvoju (ponekad je upravo specijalizovano obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju uslov uspešne društvene inkluzije), zbog upotrbe koncepta i terminologije Bine – Simonove skale javno sam, bez ikakve sankcije, nazvan fašistom i stigmatizovan u medijima i na društvenim mrežama. Savremena civilizacija više nije slobodna da tretira znanje kao javno dobro. Nikada se više nije govorilo o multikulturalnosti i potrebi razumevanja i, sasvim cinično, nikada nije bio niži socijalni i akademski rejting duhovnih nauka iliti, Diltajevskim jezikom rečeno, nauka razumevanja. Savremena moć koristi nauke u tumačenju stvarnosti po istom onom modelu po kojem je nepismeni knez Miloš čitao pisma: tako da svaki pismeni zna po pročitano parče, a šta u pismu piše, e to zna samo on. Celovito znanje je postalo diskreciono pravo i prerogativ najviše moći.