Finansijsku politiku Srbije u kriznoj svetskoj godini, politiku tandema Cvetković-Dragutinović, vredno bi bilo opisati tri puta (da parafraziramo Lihtenberga): jednom kao veliki prijatelj, drugi put kao neprijatelj, a treći put onako kako bi to istina iziskivala. Hajde da to pokušamo kao prijatelj. U tom smislu nudi nam se upoređenje sa zemljama u okruženju.

Dakle, sa gledišta prijateljskog ocenjivanja, Vlada Srbije je za razliku od zemalja u komšiluku zasad uspela da plate i ove krizne godine zadrže realni rast od 1 do 2 odsto (Slovenci su, na primer, prosečnu platu od 980 evra morali da spuste na 900 evra) i da održi predizborno obećanje o povećanju penzija (koje su u novembru prošle godine povećane za 14 odsto). Uza sve to Hrvati su sa prosečnom platom od 690 evra (u Srbiji 330 evra) već doneli paket dodatnog oporezivanja plata i povećanja PDV na 23 odsto (on je u Srbiji za većinu robe 18 odsto).

Zatim, Vlada Srbije je uspela da obezbedi solidan sporazum sa MMF-om, ali ne bolji od njegovog sporazuma sa BiH i sa Rumunijom (dozvoljeni budžetski deficiti u ovim zemljama su minus 8 odsto BDP i minus 4,1 odosto BDP-a, respektivno, ali će verovatno i tamo ti okviri biti probijeni). Pri tome, državna likvidnost prema spoljnim zaduženjima je u Srbiji bolja nego kod Hrvata i Rumuna (ali je unutrašnja katastrofalna), a spoljni dug zemlje je relativno manji. Čak bi se moglo reći da Srbija ove godine može da očekuje manji pad BDP-a od većine drugih zemalja na Balkanu (izuzimajući Crnu Goru i Albaniju), čak ako on i preskoči minus 5 odsto (Slovenija minus 8,5 odsto, Hrvatska minus 7 odsto, itd).

O budžetskom problemu i predstojećoj poseti misije MMF Srbiji čitajte u narednom broju "Vremena".