Ima naizgled "sporednih" vesti koje mnogo bolje odslikavaju stvarnost nego izveštaji ili snimci ratova, izbora, svetskih kriza. Takva je, na primer, ona da je kompanija "Dizni" odlučila da stavi upozorenja o rasističkom sadržaju nekoliko kultnih crtanih filmova, poput Petra Pana, Damba, Maze i Lunje, Mačaka u visokom društvu… Još prošle godine, na striming platformi Dizni+, ta upozorenja dodata su u manji prozor sa strane ekrana, ali sada je kompanija odlučila da ode korak dalje i da se pre početka filma pojavi upozorenje preko čitavog ekrana, koje stoji desetak sekundi: "Ovaj program sadrži negativne prikaze ili loš tretman ljudi ili kultura. Ti stereotipi su bili pogrešni tada, a pogrešni su i sada. Umesto da odstranimo ovaj sadržaj, mi želimo da priznamo njegov štetan uticaj, da učimo od njega i započnemo diskusiju koja će stvoriti inkluzivniju budućnost."

"Dizni" skrušeno priznaje da je u njegovim starim crtaćima bilo "rasističkih motiva" i "zastarelih kulturoloških prikaza", pa tako vrane koje pomažu Dambu da leti imaju prenaglašeno stereotipne crnačke glasove, Petar Pan (1953) sadrži stereotipe koji prikazuju Indijance kao ljude koji "pričaju nerazumljivim jezikom" i više puta ih naziva rasističkim terminom "crvenokošci"; u Mazi i Lunji (1955) su sijamske mačke Si i Am simbol azijatskih stereotipa, a i glasovi pasa takođe izražavaju predrasude o zemljama iz kojih te vrste potiču, poput meksičke čivave Pedra i ruskog hrta Borisa. A tek Mačke iz visokog društva (1970), u njima sijamska mačka sa iskošenim očima i isturenim zubima svira klavir sa štapićima i priča o azijskoj hrani "stereotipnim akcentom, čime se podržava stereotip večitog stranca". Kralj Luj u Knjizi o džungli (1968) je "rasistička karikatura Afroamerikanca, jer je orangutan prikazan kao lenj i peva u diksilend džez stilu".

Na prvi pogled, hvale vredna "Diznijeva" inicijativa, u skladu sa široko rasprostranjenim sindromom političke korektnosti protiv koje, opet na prvi pogled, ne može imati ništa protiv onaj ko smatra da su rasna, verska, nacionalna, rodna i svaka druga ravnopravnost vrhunske vrednosti ljudskog roda.

Suštinski, inicijativa je sumanuta. Ne postoji niko ko je odrastao na pomenutim ili sličnim delima ko će reći da su mu crtaći usadili rasne predrasude (kopajući ovim tragom, setio sam se kućne pomoćnice, crnkinje pozamašne pozadine, koja metlom juri mačka Toma kada god napravi neki belaj, ali i pored najbolje volje nisam našao u sebi ni trag sećanja da sam zbog toga mislio da su sve crnkinje debele i predodređene za proste poslove). Ali, zato je lako zamisliti roditelja koji danas sa detetom gleda Mačke iz visokog društva i preznojava se dok pokušava da mu objasni šta znači obaveštenje na početku, i dete koje, umesto da uživa u gledanju Mačaka i slušanju pesama, pita roditelja šta su i gde su u crtaću ti rasistički stereotipi.

Možda sve navedeno zvuči kao banalna i nevažna epizoda stvarnosti, ali teško je oteti se utisku da se ona samo uklapa u trend koji se poslednjih godina valja planetom, da se suštinski ispravne akcije poput borbe za prava Afroamerikanaca u SAD ili pokreta Me too pretvore u opasne karikature dobrih namera. Pa se tako krene u masovno rušenje spomenika "simbolima kolonijalizma i rasizma" (kada bi se velikanima u bilo kojoj oblasti života počela tražiti bezgrešnost kao podobnost, spomenici ne bi postojali i ulice bi, svuda u svetu, bile označene brojevima), a društvene mreže i klasični mediji, umesto suda, preko noći presuđuju svakome na koga padne sumnja za seksualno zlostavljanje ili uznemiravanje.

Što se tiče kulture, ako se ovako nastavi, budućnost deluje distopijski. Šta će biti ako se moralni cenzori dohvate, na primer, Asteriksa i Obeliksa? Džaba što je Rene Gošini svojim toplim, genijalnim humorom bez zlobe usrećio milione čitalaca, u Asteriksu sve toliko vrvi stereotipima o Semitima koji večito ratuju među sobom, lenjim crncima sa debelim usnama, "crvenokožim" Indijancima, krutim Englezima, prevrtljivim Levantincima, da bi jedini način da se on politički korektno pročisti bio da se spali.

Čiča Tomina koliba i Prohujalo sa vihorom već nose beleg rasizma, a pravo je čudo što se još niko nije setio Knjige o džungli u papirnom izdanju, koliko tek tamo ima dobrih Engleza i ne baš dobrih, divljačnih Indusa. Samo, Hugo Prat, tvorac Korta Maltezea, rekao je jednom da je šezdesetih, sledeći ondašnje progresivne trendove, pročitao dela Marksa i Markuzea, ali da ih više nije uzeo u ruke jer je zaključio da ne mogu da ga ganu kao "stari reakcionar Kipling".