Pokušaj rešavanja bilo kog problema može biti uspešan samo ako je posledica ozbiljne analize svih činjenica koje utiču na taj problem. Istorija nas uči da drugačiji pristup nije dobar put ka pronalaženju optimalnog rešenja. Ako je u pitanju vrhunsko državno i nacionalno pitanje, relevantnost činjenica je još značajnija. Rešavanje neodrživog stanja na Kosovu je najbolja potvrda ovakvog stava. Odluka koja se donosi na osnovu proizvoljnih istorijskih pretpostavki, emocija i političkih manipulacija nikada nije dovela do dobrog i održivog konačnog rešenja.

Šta su činjenice o Kosovu? Kratkotrajno Dušanovo carstvo u drugoj polovini XIV veka obuhvatalo je ogromno prostranstvo Balkana, u kome se nalazila i teritorija današnjeg Kosova. Ono je trajalo nekoliko decenija, a raspalo se neslogom srpske vlastele nakon Dušanove smrti. Konačni poraz označen je na Vidovdan, juna 1389. godine, nakon Kosovskog boja. Od tada, do oktobra 1912. godine, pune 523 godine ta teritorija je, kao i ostale srpske zemlje, pod vlašću Otomanske imperije. Srpsko stanovništvo, naterano pritiscima, nasiljem i zulumom vlasti, u velikom broju napušta teritoriju Kosova. Prva seoba 1690. godine, pod vođstvom patrijarha Arsenija III i druga, 1740. godine koju je vodio Arsenije IV, za posledicu imaju skoro potpuni nestanak Srba sa tog područja, a njihova naseobine naseljavaju albanska plemena, mahom sa severa Albanije.

Mlada srpska država, formirana nakon Drugog srpskog ustanka i nakon što je od turske okupacije oslobođen jedan deo srpskog naroda, 1890. godine otvara svoj konzulat u Prizrenu, čime formalno priznaje stanje na terenu. Jedan od konzula bio je Branislav Nušić. Tek velika promena snaga velikih sila na početku XX veka dovodi do stvaranja uslova za oslobođenje ili osvajanje Kosova 1912. godine, posle pobede Srbije u Prvom balkanskom ratu. Nakon toga se revitalizuje srpsko prisustvo povratkom, pretežno naseljavanjem nekadašnjih srpskih sela Srbima sa drugih teritorija, a naseljeni Albanci ostaju u svojim domovima. Obnavlja se rad SPC, popravljaju se stare i grade nove crkve i državne institucije Srbije. Prvi i Drugi svetski rat, kao i ponašanje vlasti Kraljevine Jugoslavije u međuratnom periodu proizvode nove i jačaju stare netrpeljivosti između dve nacije.

Oslobođenje i pobeda u Drugom svetskom ratu i vlast komunističkog režima nakon toga čine mnogo na jačanju infrastrukture i privrede, ali ne uspevaju da dovedu do ostvarivanja postavljenog cilja – zajedničkog života Srba, Albanaca i svih drugih na Kosovu i Metohiji. Oni su uvek živeli jedni pored drugih, nikada jedni sa drugima. Bilo je retkih pojedinačnih primera mešovitih brakova, prijateljstava, ali uvek je postojao poseban srpski i poseban albanski korzo, posebne kafane, razdvojeno kulturno i svako drugo interesovanje. To je dovodilo do periodičnog jačanja naconalističkih pa i ekstremnih šovinističkih ideja, ciljeva, ali i incidenata. Takvo stanje i odnose su permanentno zloupotrebljavali svi politikanti i većina političara sa obe strane. Najgori u tome bili su predstavnici aktuelne srpske i kosovske vlasti i njihovi prethodnici. Milošević, Šešelj, Vučić, Dačić, Jašari, Bakali, Haradinaj i Tači, svako na svoj različit, ali gotovo podjednako poguban način snose najveću odgovornost za današnje stanje na KiM. Oni su propustili poslednju šansu da spreče tragičan kraj kosovske drame i maksimalno doprineli da tragedija poraste do nivoa katastrofe.

Šta je danas moguće uraditi kako bi se sprečilo dalje pogoršavanje i onako loše situacije? Neki analitičari pominju pet modela rešenja, ali samo tri mogu delovati moguće – razgraničenje/podela, model dve Nemačke i zamrznuti konflikt. Poslednji od navedenih podrazumeva večno otvoreno pitanje, dakle, rešenje bez rešenja. To proizvodi dugoročno negativne posledice po perspektivu sledećih generacija Srba i Albanaca, ne samo onih koji danas žive na teritoriji Kosova. Zato je on meni apsolutno neprihvatljiv. Bajka o tome da će nam Rusija, Kina, Španija, Rumunija i još neki omogućiti nekada ponovni suverenitet na toj teritoriji je neostvariva. Niti je to primarni interes tih zemalja, niti su one ikada, ikome, a posebno ne Srbiji pomogle u bilo kojoj sličnoj situaciji. Nikada se nije desilo u istoriji, neće se desiti ni u budućnosti. Ratom izgubljeno se samo ratom može vratiti, ali kada ratujete, morate imati ozbiljne, jake saveznike i morate biti spremni i na poraz. Ubeđen sam da to nije rešenje.

Dakle, ostaju nam kao moguća dva modela – razgraničenje i primer dve Nemačke. Oba se svode na isto – podela teritorije. Nesumnjivo da ovakvo rešenje trpi mnoge kritike i sumnje, ali drugog nema. Nikada neće doći do pomirenja, potoci krvi doveli su do skoro genetskog neprijateljstva, a zajednički život – jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih do sada nije bio moguć. Poštujem napore mnogih da dokažu suprotno, ali ih upozoravam da se to nikada nigde nije ostvarilo. Ideal društva u kome nema razlika i u kome su eliminisane negativne posledice istorijskih razlika i neprijateljstava je veličanstven, ali istovremeno i neostvariv. U Njujorku postoje i Kineska četvrt i Mala Italija i Ruski kraj, pa to niko ne naziva getom ili segregacijom. Naravno, ta činjenica ne umanjuje istorijska i aktuelna demokratska obeležja Sjedinjenih Američkih Država. Takvih primera ima svuda u svetu, i u najdemokratskijim društvima.

Podela ili razgraničenje, kako kome drago da to nazove, na većinski srpski i većinski albanski deo, mora biti sprovedena kroz proces koji će za cilj imati sigurnu budućnost i normalan život svih građana KiM. Sever bi ostao deo Srbije, a o budućnosti većeg, južnog dela odlučivali bi oni koji tamo žive. Dakle, ne besmisleno cenjkanje o teritoriji koja, navodno, krije ogromna prirodna bogatstva, već kreiranje bliske budućnosti u kojoj će i Srbi i Albanci i svi drugi živeti normalno. To znači da mogu bezbedno da planiraju svoj život, da rađaju decu, da ta deca mogu potpuno sigurno da se igraju, da se školuju, da putuju, da budu ponosni na svoju veru i naciju ili da slobodno izražavaju svoj ateizam i kosmopolitske ideje. Da mogu da se zaposle kad završe školovanje i da samo njihove lične sposobnosti determinišu kvalitet njihovog života. Da se rađaju, odrastaju, sazrevaju, stare i umiru sa istim problemima i zadovoljstvima kao i svi u normalnoj zdravoj Evropi na početku XXI veka. O takvom rešenju sam godinama razgovarao sa dr Zoranom Đinđićem, posebno u decembru 2002. godine kada smo kreirali naše prioritete za predstojeću 2003. Nažalost, umesto njega ja sam predstavljao Srbiju na prvom sastanku sa tada stvarno privremenim organima Kosova u Beču, 14. oktobra 2003. godine. Drugu stranu je vodio Ibrahim Rugova, a za stolom su bili predstavnici UN, EU, NATO, OEBS, Rusije, Saveta Evrope i mnogih drugih institucija. Uz kritike međunarodnoj zajednici, uz navođenje podataka o stradanju Srba nakon Kumanovskog sporazuma, rekao sam i da, kao predsednik Vlade Srbije, ja preuzimam ličnu odgovornost za bezbednost i kvalitet života svakog Albanca na teritoriji koju kontrolišu državni organi Srbije i da od albanskih lidera i predstavnika međunarodne zajednice tražim da oni lično i autoritetom svojih funkcija garantuju to isto Srbima na Kosovu i Metohiji. Strpljivima i posvećenima preporučujem da ceo govor pogledaju na https://www.youtube.com/watch?v=pRqlV43aMvY.

Od tada do danas prošlo je skoro 15 godina. Nikakav bolji predlog nije izrečen, a stanje na Kosovu je još gore i besperspektivnije. Lutalo se od ideje "više od autonomije, manje od državnosti", preko operetsko melodramskih Briselskih pregovora, do koalicije ratnih huškača, terorista i ratnih zločinaca. Nasilje se nastavlja, a pre mesec dana je ubijen Oliver Ivanović, kao nevina žrtva nerada ili rada, propusta ili želje prištinskih i beogradskih tirana.

Nezavisno Kosovo, pored mnogih drugih, jeste dominantan uslov za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Svako ko tvrdi drugačije laže građane naše zemlje, to je notorna činjenica. To nije laka ni jednostavna odluka i sud o tome, kao i o drugim ustavnim promenama, treba da donesu građani Srbije na referendumu. To je definisano Ustavom i tu nema dileme, ali je i istorijski važno da u toj odluci učestvuju svi. Naravno, odgovornost političara je najveća, ali ovo pitanje zahteva promišljanje svih građana, svakoga ko razmišlja o budućnosti svoje porodice, svog društva i svoje države.

Referendumska odluka mora biti doneta hladne glave, uz potpunu obaveštenost i svest o posledicama jedne ili druge odluke. Dakle, pripreme za referendum treba da budu rasterećene ispraznog i lažnog herojstva i patriotizma, dnevnog politikantstva i kratkoročnih emocija. Srbija, svi njeni građani, mogu biti ponosni na veliki deo naše zajedničke istorije, ali moraju i priznati sve pogrešne dobronamerne ili zlonamerne odluke svojih političkih lidera i društvenih elita. Odlučivaćemo o svojoj sudbini, ali i o sudbini svojih praunuka. Odgovornost je velika i ja sam siguran da imamo potencijal za velika dela, da smo sposobni da ih ostvarimo.