Šta je trenutno najveći problem Srbije u azilnoj politici? Da li je to zakon ili nedostatak novca, manjak ljudi u MUP-u zaduženih za rad sa tražiocima azila, nedostatak objekata za smeštaj, odnos javnosti ili sve pomenuto? Ključni problem je da smo mi Zakon o azilu doneli 2007. u novembru, a zatim smo izgubili šest meseci. Do aprila 2008. godine nismo uspostavili mehanizme i institucije za primenu tog zakona. Čuli ste da od trenutka kada je zakon donet pa do danas, MUP Srbije nije uspostavio Kancelariju za azil. Da li MUP Srbije, koji ima više od 46.000 zaposlenih, ne može da preraspodeli deset ljudi u Odsek za azil i pojača njegov kapacitet, da formira Kancelariju za azil? Ja smatram da može.

Uzroci zašto to nije učinjeno su nerad, neodgovornost i bahatost, koji su nas doveli pred činjenicu da se ja, kao državni sekretar zadužen za međunarodnu saradnju i kontrolu policije, uključim u rešavanje ovog problema sasvim slučajno, kada je u novembru u okolini Bogovađe tri, četiri stotine ljudi bilo u šumi, a dolazila je zima, studen, glad. To sam izneo na sednici Vlade, a oni koji je to trebalo da sprovode bili su u šoku.

Razmatrali smo mogućnost ozbiljne humanitarne katastrofe koja je mogla da se desi one noći kada sam bio sa azilantima koji su dovezeni da budu smešteni u nekim privremenim objektima kod Obrenovca, kada su se okupili meštani i blokirali taj put. U dogovoru sa rukovodstvom hotela "Obrenovac" tu noć smo završili tako što smo ih tamo smestili. U tom hotelu je otvoren i privremeni Centar za azil.

Tada je, na moj predlog, ministar formirao radnu grupu za izmenu Zakona o azilu i od tada, zajedno sa predstavnicima MUP-a, Komesarijata, partnerima iz Delegacije EU, UNHCR-a, UN-a, nevladinih organizacija koje bih izuzetno pohvalio, pokušavamo da to pitanje uredimo.

Na šta nailazimo? Doneti zakon nije lako. Mi smo prešli značajnu materiju i onda je zaštitnik građana gospodin Saša Janković, kao nezavisni i kontrolni organ, koji je sa svojim timom pratio celu proceduru, doneo niz kvalitetnih i efektnih preporuka kako da unapredimo postojeće stanje. Mi smo te preporuke na radnoj grupi, kojoj sam predsedavao, obradili, sagledali, dali neke primedbe, izmene i na kraju su svi zajedno stali iza tih preporuka, koje mogu da otklone probleme dok se ne donese novi zakon.

Preporuke sam poslao ministru i direktoru policije da se sprovedu. Dobio sam nestvaran odgovor iz Granične policije: da bi primenili preporuke tj. da bi sproveli zakon u delo, oni traže 150 vozila, 20 autobusa, jednu novu zgradu, 170 kompjutera, 200 novih ljudi… Ja sam se šokirao, taj predlog sam vratio i tražio da se urazume. Dobio sam novi predlog da je potrebno deset ljudi, tri kancelarije, četiri automobila. Na to smo pristali, ali do dana današnjeg to nije urađeno zahvaljujući nemaru, neradu, bahatosti.

Kao državni sekretar, po Zakonu o vladi i Zakonu o državnim službenicima, ja nemam ovlašćenja koja ima ministar da pre svega naloži smenu onih ljudi koji su za to odgovorni. Zbog javnosti još kažem, rok za završetak zakona nam je kraj juna. Siguran sam, ukoliko budem u prilici da nastavim ovaj posao, da će taj posao u tom roku i biti završen.

Jedna od ključnih izmena je u rokovima. U postojećem zakonu nema roka za jedan od postupaka – evidentiranje koje sledi neposredno pošto stranac pred ovlašćenim policijskim službenikom MUP-a, ili pismenim putem, izrazi nameru da traži azil. Možete ga obaviti za pet, deset, mesec dana, tri godine, i odatle onda podatak o disproporciji broja lica prijavljenih za azil, broja obrađenih zahteva i broja dobijenih.

Evo i egzaktnih podataka: od početka funkcionisanja nacionalnog sistema azila broj tražilaca azila konstantno raste – 2008. bilo ih 77; 2009. – 275; 2010. – 520; 2011. – 3134; 2012. – 2723; 2013. – 5065; 2014, do ovog trenutka, 2461 lice. Imamo najave da će se taj broj rapidno povećavati.

Nadam se da će novi ministar policije odmah naložiti da se preporuke zaštitnika građana ispoštuju, da se već sledeće nedelje u svim centrima kojih u ovom trenutku ima pet, uspostavi kancelarija MUP-a Srbije za dva pripadnika Granične policije koji će tamo biti 24 časa dnevno i koji će sve ove nedostatke rešiti.

Nadam se da ovu oblast možemo da uredimo i da nećemo imati nemile scene, blokade puteva, koji su, po meni, prikazivanje Srbije u nekom drugačijem svetlu nego što ona zaista jeste. Ponavljam, prioritet su preporuke zaštitnika građana i da profunkcioniše Kancelarija za azil, a krajem juna – novi zakon. Nama vreme curi.