Sve do prošlog petka (18. novembra), mogao sam da se zakunem da ne postoji direktna avionska linija Pariz-Niš; očigledno potpuno neobavešten šta se, u stvari, podrazumeva pod delimičnim ukidanjem nezasluženih & nepravednih sankcija, mehanički sam poverovao u pisani podatak sa tzv. avionske karte da sa aerodroma Orli velikom čeličnom pticom letim direktno na Surčin, čime bih – razume se – lično probio blokadu i, konačno, nakon dve i po godine, ostvario bliski kontakt s rođenim betonskim ognjištem u obliku sletne piste.

Čak ni zakašnjenje od pedesetak minuta u polasku sa Orlija nije bilo sumnjivo; jeste da JAT nije leteo od juna 1992, ali to nije razlog da se odustane od tradicionalnih vrednosti kompanije čija je skraćenica samo šifra za širom sveta poznati slogan Joke About Time (Šala s vremenom). Uostalom, onih 130 putnika koji su naivno verovali da putuju u Beograd imali su mnogo zanimljiviji problem: valjalo je u avion, golim rukama, uneti toliko prtljaga koliko se na svetskim aerodromima utovari za nekoliko meseci; svako od povratnika iz Pariza bio je okružen sa barem pet kofera, džinovskim plastičnim kesama (u koje je slobodno moglo da se smesti nekoliko zbegova staraca i nejači), putnim torbama, ruksacima i lažnim damskim tašnicama sposobnim da progutaju omanji plakar. Navodno i totalno tupavo pravilo da putnik sa sobom u avion može da unese jedan komad prtljaga ne teži od 20 kilograma – poništeno je ličnim dokazom o mojoj torbi od 65 kila, koju su (torbu, razume se) ukusno pridržavale dve kesetine s pola tone časopisa i nekoliko stotina paketića od Srba u dijaspori za Srbe u matici.

Čak ni činjenica da je avion – kad smo konačno svi, kao, seli i svi, kao, odahnuli – ličio na autobus koji se sa srpskim švercerima vraća iz Sofije, nije bila sumnjiva; srpski nosački usud – da s puta po belom i crnom svetu u domovinu vraćaš kamione robe i sa dve ruke (koliko nam je priroda, na žalost, podarila) nosiš bar devet komada prtljaga (ne računajući kese koje ideološki ne pripadaju korpusu prtljaškog pokreta otpora) – toliko je duboko usađen u trgovačku svest ovdašnjeg nacionalnog bića, da se, recimo, niko u Boingu 737 nije previše uzbuđivao zbog šarenolike činjenice da su putnici skroz zatrpani i da neki od njih dišu na slamku dok ne stignu u veliki beli grad koji se zove Beograd.

Čak ni činjenica da kapetan vazdušnog vozila s krilima i točkovima gotovo dva sata nije progovorio ni reč – nije bila sumnjiva; neće čovek da zbori, mrzi ga, šta, uostalom, ima da nam saopštava kad samo što nismo pipnuli Surčin po grudima. Kad je kapetan konačno zucnuo, znali smo da nešto nije u redu jer je rečenicu započeo toplim obraćanjem "Dragi putnici…" iza koje je usledilo objašnjenje da je magla pojela Beograd i da je jedino preživeo Niš koji se još odupire i žestoko uzvraća vidljivim kontrolnim tornjem.

Kao u svakom srpskom avionu koji iz velikog Pariza iznenađujuće ljupko leti u još veći Niš, došlo je do lakih konfliktnih situacija; budući da magla teško može da bude predmet slatkih seksualnih zloupotreba, većina putnika se spontano opredelila da zajednički tj. kolektivno pojebu matičnu avio-kompaniju; u logičnom strahu da padnu kao prve žrtve erotskog ludila nakon ukidanja nepravednih đ nezasluženih sankcija, stjuard i dve stjuardese organizovali su kratku verbalnu terapiju utehe, obećavajući nam divan hotel u Nišu (o čemu je svako od putnika oduvek maštao), ili autobus Niš-ekspresa (večna a neispunjena želja svakog vlasnika avio-karte), ili već nešto treće: taksi, recimo, za samo petsto maraka direktno do vlastite kuće.

Kad je već postalo izvesno da nam je Niš vazdušna sudbina, iz aviona smo počeli da kotrljamo prtljag; koferi se nisu nosili nego vukli; gnevni roditelji su rođenu decu koristili kao čiviluk za kese i lakše torbe do sto kila; uostalom, šta zna dete šta je sto kila?

Preživeli putnici, iza kojih su se formirali secesionistički potočići znoja da bi se, docnije, svi ulili u jedan džinovski potok na čijim se talasima moglo jedriti – našli su se pred idućom preprekom; arhitekta kojeg su na fakultetu iz milja zvali kreten, konstruisao je tzv. carinsko-policijsku zonu zaveden pouzdanom vešću da svaki avion ima najviše osam putnika; toliko je, naime, na niškom aerodromu prostora rezervisano da svako od osmorice veličanstvenih dođe do svog prtljaga i do kolica čijih komada takođe ima osam (ukupno), što govori o činjenici da se vazdušna luka Niš planirala do najsitnijeg detalja. Ali, kako arhitekta-kreten nije mogao ni da pomisli da u avion može da stane čak 130 ljudi (a bogami, u roku od pola sata, još 400 – iz sledeća četiri aviona) – što je apsolutno protivno zakonima hemije – dogodilo se da je prostor, u kojem bi osmoro putnika veselo čavrljalo, iz čiste magle, postao krkljanac u kojem sam mogao biti sekualno iskorišćen iz raznih ofanzivnih pravaca a da to ne primetim; građani i građanke, u nezadrživom naletu, junački su se borili za svoj prtljag; koferi su udarali u bubrege, putne torbe visile su oko grkljana, žene su vrištale, deca plakala, a muškarci sadistički pominjali stjuardese i direktore patriotske nam avio-kompanije.

Brzo i krajnje efikasno reagovala je carinska služba; podeljeni u dve grupe (po dva komada), hitro su s leva i zdesna postavili stolove i izvoleli primiti pozdrave relaksiranih putnika u živčanom slomu; kako niški aerodrom od otvaranja nije imao toliko putnika sa toliko komada tzv. prtljaga, može se razumeti uniformisana radost carinika koji su, konačno, mogli da pokažu kakvim talentom raspolažu. Uredno i precizno otvarana je svaka torba; preturane su čiste i prljave gaće, prelistavali su se časopisi ("Kakva je ovo vrsta publikacije" pitala me je woman-carinik, držeći u ruci krajnje sumnjivi "Vox", namenjen rock’n’roll ludacima), zavlačila se ruka u šampone, sve uz ljubazno ponavljanje omiljenog pitanja: "Imate li nešto da prijavite?"

Srbi ne prijavljuju i ne cinkare, hteo sam da joj kažem.

Ali, kad su me izgurali u hodnik, okićenog sa osamdesetak torbi ispod kojih sam četvoronoške puzio ka autobusu, shvatio sam da je uživanje posetiti niški aerodrom.

Jebeš Orli, jebeš Surčin!

Svi za Niš!