Smeštajući svoje prevode Novog i Starog zaveta u Srbiju 19. veka, Vuk Karadžić i Đura Daničić imali su ozbiljnih problema da za sve pojmove koji se pominju u svetim knjigama pronađu adekvatnu srpsku reč. Tako su Srblji tokom proteklih stotinak i kusur godina ostali neobavešteni o tome da je Svemogući, diktirajući Mojsiju spisak životinja čije se meso ne sme jesti, pomenuo i noja, najveću živuću pticu koja je u našu usmenu tradiciju ušla jedino po lažnoj optužbi da kada se uplaši zavlači glavu u pesak. Da li iz neznanja ili iz želje da svoje savremenike poštedi muke, Daničić u 11. glavi Treće knjige Mojsijeve (stih 16) umesto noja pominje sovuljagu, a odmah potom, u 17. stihu, nabraja i buljinu, što bi, uz rečenu sovuljagu, bio čist pleonazam.

Dakle, iako neobavešteni o zabrani, Srblji su zaista izbegavali da jedu nojevo meso, što čine i dan-danas, dok ga "sinovi Izrailjevi" koji su prvi primili poruku Gospodnju, bez Daničićevog posredovanja, i te kako troše, zauzimajući četvrto mesto na svetskoj listi proizvođača "nojetine". Pošto je istorija zabeležila mnogo sličnih protivrečnosti, ni na ovoj se ne bi trebalo zadržavati, ali stoga treba imati na umu: ako su se Jevreji poduhvatili da nešto gaje, onda se to svakako isplati. Prvi odgajivači koji su se setili da jata nojeva okupe na jednom mestu i intenzivno ih hrane bili su Južnoafrikanci. Na razmeđu dva veka, u vreme ludila zvanog "bele epoque", samo je Francuska uvozila oko 15 tona nojevog perja godišnje. U Južnoj Africi je u to vreme godišnji uzgoj ovih životinja premašivao broj od pola miliona.

Potražnja je opala kada je nestalo interesovanje za nojevo perje kao neophodni ukras ženskih šešira, ali poslednjih godina ova ptica sve više osvaja svet. Gaji se u razvijenim evropskim zemljama Nemačkoj i Francuskoj, odakle se distribuira i meso po zaista paprenoj maloprodajnoj ceni od preko 50 maraka po kilogramu, što je veoma inspirisalo i neke preduzimljive Italijane. Tako je broj farmi nojeva u ovoj zemlji, za samo četiri godine, premašio četiri stotine.

Neko kome bi tašta, umesto obaveznog pileta, rešila da za ručak, u zetovu čast, "sobali" jednog noja imao bi prilike da zagrize najveći batak na svetu. Odrastao noj dostiže težinu od oko 150 kilograma, pa je toj kilaži srazmeran i batačić. Reč je o mesu visokog kvaliteta sa dosta gvožđa, nalik na konjsko, ali mnogo mekše i lakše za varenje. Samo mlada teletina ima manje masti i manje kalorija od ovog mesa koje se može pripremati na sve do sada poznate načine: na roštilju, u umaku, kuvano, dinstano, kako ko želi. Posebna priča je nojeva koža: idealna za obradu, mekana, ali otporna i postojana. Japanci luduju za obućom od nojeve kože, koja se u ekskluzivnim tokijskim prodavnicama može dobiti za sitniš od nekih 1200 dolara.

Noj nije ptica za druženje i onaj ko odvoji oko 800 nemačkih maraka da bi kupio pile kako bi "deca imala čime da se igraju" grdno će pogrešiti. Struthio camelus molibdophanes, ili blue neck, što će reći plavi noj, divlja je životinja, apsolutno indiferentna prema ljudskom prisustvu. Nikakvo maženje, tetošenje ili dresiranje ne dolazi u obzir. Od vlasnika se očekuje da servira hranu, koja se sastoji od naramaka sveže trave te specijalno spravljanog koncentrata i ništa više. Ukoliko hrane ne bude bilo, noj će mirno uginuti. Uginuće i ako bude ostavljen da živi bez nojevskog društva, jer je to ptica jata. Uginuće i ako bude zatvoren u kakvu štalu. Nejgova divlja priroda ne trpi zidove. Ima odličan vid i opasnost uočava na preko tri kilometra, a merak mu je da zarad protezanja nogu malo potrči. Kada je u kakvoj hitnji, dostiže i brzinu od 60 kilometara, a svoje prirodne progonitelje izluđuje naglim promenama pravca kretanja. Noju se može napraviti nadstrešnica, ali će on boraviti isključivo pod vedrim nebom. I jaja će nositi na goloj zemlji. Mužjak, koji je najpozvaniji da se brine o potomstvu, ima najčešće dve ženke od kojih jedna uživa ugled miljenice. U vreme parenja, prisustvo ljudskog bića u blizini svojih ženki noj će doživeti kao tešku provokaciju, i reakcija će biti silovita. Telo, noge i vrat istegnuće se u jednu opaku strunu visoku preko dva i po metra. Uslediće udarac nogom unapred, udarac koji čak i lavu može da nanese ozbiljne povrede. Uopšte uzev, to što mu donosi hranu vlasnika noja ne oslobađa permanentne opreznosti. Tako će biti sve dok ova ptica ne napuni šest godina, kada njena agresivnost opada. Ukoliko bi neko želeo da noja ne koristi za ishranu nego da ga drži za ukras sve do njegove prirodne smrti, načekaće se. Prosečan ljudski i nojevski vek razlikuju se samo u nekoliko godina.

Za noja kažu i da je glup, jer ima glupav pogled. I ova laž spada u arsenal sitne ljudske zlobe. Noj je samo radoznao. Ono što vidi, a što svetluca i treperi, on mora kljunom da dotakne, pa makar to bile naočari, cvet u kosi (!), dugme ili sat. I da, eventualno, stvarčicu proguta. Ko nema bar jednu od ovih svetlucajućih sitnica, ne može računati na nojevu pažnju. A ni na gutanju mu se ne može zameriti. Čovek, pogotovo čovek Srbin, takođe spada u red ljubitelja svetlucavih opsena i treperavih ništića.

Noj prezire prijateljstvo i odanost. Stoga mu se gade psi koji opet, znajući to, takođe nastoje da održe valjanu distancu. Noj gleda isključivo svoja posla i svoje interese, a isto očekuje i od drugih.

Noj je ptica koja nam je, zaista, veoma nedostajala.