«Za šest miliona govori jedan glas – ne mudraca, ne poete –već obične devojčice. Šest miliona nevinih ljudi je poginulo. Jedan čisti detinji glas živi: on se pokazao jačim od smrti» – te reči o dnevniku Ane Frank napisao je 1960. pesnik Ilja Erenburg.

Da nije umrla od tifusa u logoru Bergen-Belzen 1945 godine, Ana Frank bi danas napunila osamdeset godina – rođena je 12. Juna 1929 godine.

Porodica Frank je 1933. od nacista pobegla u Holandiju iz rodnog Frankfurta-na-Majni, gde su njeni preci živeli od 17. veka.

Kada je 1940. nemačka vojska okupirala Holandiju, Jevreje su preselili u geto. O tom vremenu Ana je pisala potom u svom dnevniku, u debeloj crvenoj svesci koju joj je poklonio otac za 13. rođendan, 12 juna 1942.

Od jula 1942. Jevreje iz Holandije transportovali su u takozvane radne logore na istoku. Mnogima je bilo jasno da je to značilo smrt. Kada je početkom jula Margo Frank (starija Anina sestra) dobila nalog da se već sledećeg dana, 6 jula 1942, javi za transport u «radni logor», cela porodica Frank sklonila se u pusto skladište u dvorištu bivše fabrike u kojoj je Anin otac bio direktor.

Ulaz je bio zamaskiran ormanom s dokumentima. Poznanici Holanđani, uprkos opasnosti dostavljali im namirnice i održavali s njima vezu.

Od leta 1942. do leta 1944. Ana Frank je provela u Utočištu. Tako je ona zvala to mesto. S njom su bili njena majka Edit Holander, otac Oto, starija sestra Margo i jedna porodica izbeglica iz Osnabrika: German van Pels, njegova žena Avgusta i sin Peter (u koga se Ana potom zaljubila). Uskoro im se pridružio i osmi žitelj – dentist Fric Pfefer.

Ana je svoj dnevnik vodila kao seriju pisama izmišljenoj dugarici Kiti.

Poslednji zapis datiran je 1. avgusta 1944. godine. Sve stanovnike Utočišta je 4. avgusta 1944. uhapsila holandska policija na zapovest gestapovca Karla Jozefa Zilberberga.

Osam stanovnika Utočišta poslato je u razne lagere smrti. Sedmoro je stradalo – neko tokom transporta od iscrpljenosti, neko u gasnoj komori, a neko, kao Ana i njena starija sestra Margo, od epidemije tifusa u lageru Bergen-Belzen, krajem februara ili početkom marta 1945. Prvo je umrla Margo, a nekoliko dana za njom Ana.

Samo dve-tri nedelje potom saveznici su ušli u Bergen-Belzen, u kome je bilo oko 10.000 nesahranjenih tela. Anglo-američki komandanti su naredili zarobljenim nacistima da kopaju grobove. Pretila je opasnost širenja epidemije, pa nije bilo mogućnosti da se stradali sahrane u odvojenim grobovima. Prešlo se na zakopavanje buldožerima…

Evakuacija zatočenika počela je 24. aprila, sredinom maja 1945. sve barake su bile spaljene, a među njima i baraka Ane i Margo. Tela obeju devojčica takođe počivaju u opštoj bezimenoj grobnici Bergen-Belzena, mada im je kasnije postavljena posebna nadgrobna ploča – na crnom kamenu Davidova zvezda i fotografija dveju devojčica.

Od osmoro žitelja Utočišta čudom je preživeo samo Anin otac, Oto Frank, zatočenik Osvencima. Posle oslobođenja lagera od strane Crvene armije, u januaru 1945. pomogli su mu da dođe do Odese, otuda brodom do Marselja, a potom vozom u Amsterdam. Sedam godina je živeo kod Mip Vosen, holandske radnice njegove fabrike, koja im je i pomagala da prežive period zatočenja u Utočištu. Ona mu je i predala dnevnik njegove ćerke.

U početku Oto Frank je čitao ćerkin dnevnik u samoći, svako veče. Prevodio je fragmente na nemački i slao ih svojoj majci koja je živela u Bazelu. Kasnije je uočio da ti zapisi mogu biti od vrednosti ne samo za njega. Zaveštao je svoj arhiv Fondu Ane Frank u Bazelu, gde je i sam živeo svoje poslednje godine. Anin Dnevnik je u Holandiji prvi put publikovan 1947. godine, kada je čovečanstvo počelo da se upoznaje s razmerama holokosta.

Godine 1948. amsterdamska policija je započela istragu radi otkrivanja onoga ko je izdao ljude iz Utočišta. Policija je sumnjala da takav čovek postoji, ali njegovo ime nije znao niko. Anin otac je odbio da učestvuje u istrazi i ona je prekinuta. Godine 1963. započeta je iznova.

Bilo je raznih verzija: da je porodicu Frank mogla odati čistačica koja se bojala za svoga sina, koji je imao probleme s policijom; podozrenje je palo i na jednog bivšeg saradnika firme; govorilo se o lopovima, slučajnim prolaznicima… Nikakvi konkretni dokaza nisu nađeni i niko nije bio uhapšen.

Osamdeseta godišnjica rođenja Ane Frank obeležava se u Holandiji, Nemačkoj, SAD, Švajcarskoj. Pola miliona ljudi poseti godišnje Muzej Ane Frank, otvoren 1957. godine u Amsterdamu, na mestu bivšeg Utočišta, čije su sobe posle racije ostavljene pustim, a nameštaj konfiskovan. Reporter moskovskog nedeljnika «Vremja» Anatolij Bernštejn zapaža u dirljivom tekstu povodom ove godišnjce da je i 150-letno drvo čije lišće Ana, u dnevniku, uzalud žudela da dodirne – posečeno, jer ga je porazilo vreme.

On piše da je nedavno jedan amsterdamski sud četvoricu izgrednika koji su vređali Jevreje obavezao da posete Muzej Ane Frank.