Ima ih raznih: plastičnih, jednobojnih, šarenih da liče na dečje, luksuznih metalize i crnih. Vezuju se oko vrata ili ruke tankim kanapom, trakom u boji ili metalnim lančićem. Zvuk se proizvodi duvanjem u otvor, čime se pokreće mala kuglica koja svojim okretanjem u proširenom delu reguliše širinu otvora na koji vazduh izlazi. U normalnim okolnostima (ili "pravom životu", kako je govorio moj sin dok je bio mali) koriste ih saobraćajci i sudije u kolektivnim sportovima, dakle oni koji imaju određenu, ma kako malu i ograničenu vlast. I jedni i drugi pištaljku upotrebljavaju kada se prekrši neko od postojećih pravila i njen zvuk je najava kazne za onoga ko je to učinio.

Biću iskren: nisam voleo prodorni zvuk pištaljke, smetao mi je i iritirao me, posebno ako bi neko u pištaljku dunuo u blizini mog uva. Zaglušenost i dugotrajni eho koji bi taj zvuk izazvao tada mi nije prijao.

Zato je moje današnje uživanje u pištaljkama i pištanju veće i složenije, jer osim radosti delanja, učestvovanja – dakle pištanja – sadrži i uzbuđenje otkrivanja novog u onome što sam verovao da poznajem u potpunosti. Posebno i najveće zadovoljstvo pruža mi spoznaja da delotvornost ovog instrumenta u izražavanju protesta ne proizilazi samo iz njegovog zvuka već pre svega iz složene simbolike poruka koju pištaljka i njena upotreba u sebi nose.

Uveren sam da je glavna i verovatno jedina namera genijalnog anonimnog inspiratora velikog koncerta, kada se uhvatio za pištaljku oštrog zvuka koji se nadaleko čuje, bila da iritira i opomene one koje okrivljuje za težak prekršaj. Ne verujem da je pre toga u rečniku sinonima i srodnih reči pročitao: PIŠTATI – cvileti, pevati, plakati, svirati. Sumnjam da je imao osvešćenu sliku naroda koji pod diktaturom više ne cvili već je propištao, kao čajnik na vatri. Na kraj pameti mu nije bilo da će narod kroz pištaljku pevati i svirati, i pri tom od radosti plakati zbog osećanja novoosvojene slobode, od straha i samoće. A sve to se događa, i poručuje se još više.

Držeći pištaljke, građani pre svega simbolično pokazuju u čijim se rukama vlast zaista nalazi. Duvajući u njih ukazuju na prekršaj, zaustavljaju prljavu igru tj. saobraćaj i traže da se greška kazni i ispravi. Dok pište, oni ne govore. Glas je zamenjen zvukom vlasti, a poruka je da GLAS JESTE VLAST. A o glasovima je zapravo i reč, zar ne? Ma kako malo bilo to pravo na vlast, ono pripada svakome i svako nosi svoju pištaljku. Ne postoje pištaljke za dvoje, kao ni kolektivna pištaljka. Kao nesumnjiva novost uvedeno je, međutim, kolektivno pištanje. Tako proizveden zvuk ujedinjenog daha i volje ne može se prečuti i mora da uliva jezu onima koji samo slušaju. Na kraj pameti mi nije bilo da će mi zvuk pištaljke uz uvo ikada biti muzika za dušu. A da je pištanje u grupi blagotvorno, dokaz je i to što građani koji u njemu učestvuju satima zadržavaju blažen izraz na licu i potvrdno klimaju glavom na sve što im se kaže, malo od prijatne zaglušenosti, a bogami malo i od opijenosti vlašću.

Zima čini da se taj zvuk materijalizuje u beli oblačak koji izlazi iz gornjeg otvora pištaljke. Tako ceo događaj postaje bajkovito nadrealan prizor mase ljudi u noći, ogrnute belim prozračnim oblakom iz koga kao lavina izvire zvuk zastrašujuće snage. Po tom zvuku može se danas i putovati Srbijom, jer tako gde zamire eho jednog oblaka, već se čuje i vidi sledeći. Carski!

Genijalni anonimni inspirator velikog koncerta nije mogao ni da pretpostavi da je zauvek promenio odnos građana i vlasti. Transparenti su za jednokratnu upotrebu, slike vođa i zastave se menjaju, a samo pištaljka odsad ostaje kao univerzalni instrument otpora vlasti. Raduje me što će se ubuduće oni na vlasti svaki put kad čuju pištaljku saobraćajca na ulici ili sudije na utakmici bar malo štrecnuti i osvrnuti: "Da nije meni?".

Kada poslednji zvižduk na ulici Beograda bude označio pobedu građana i kraj ove borbe za pravdu, ja ću svoju pištaljku odložiti na sigurno mesto. Može, ne daj bože, opet da zatreba.

P.S. Bio bi red da novi gradonačelnik, u parku između gradske skupštine i Predsedništva, u čast mudrosti, upornosti i neobuzdanog duha građana Beograda, podigne spomenik pištaljci. Bio bi jednostavan, lep, veseo i nadasve koristan.