Na predavanju profesora Pola Krugmana održanom u beogradskom hotelu "Hajat", prisutni su mogli mnogo toga da saznaju o uzrocima i posledicama ekonomske krize ("severoatlanske", kako ju je on nazvao) u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi, ali malo o rešavanju aktuelne domaće krize. Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju je u više navrata tokom predavanja, ali i na konferenciji za štampu ponovio da ne poznaje situaciju u Srbiji i da osim uopštenih, "generčikih" ne može da druge odgovore, jer se ne smatra stručnim za probleme Srbije.

Predavanje je otvorio predsednik vlade Ivica Dačić, rekavši da se u vladi delom rukovode i Krugmanovim ekonomskim stavovima, dodavši da je zbog toga i on delom odgovoran za buduće rezultate, te da, ukoliko bi rešio ekonomske probleme Srbije, treba da dobije još jednu Nobelovu nagradu.

Koje su glavne poruke Pola Krugmana beogradskoj publici, među kojima su viđeni guvernerka Jorgovanka Tabaković, ministar Mlađan Dinkić i najuspešniji poslovni ljudi u zemlji?

"Dobro što je srpska valuta doživela pad", smatra Krugman, "jer će to povećati konkurentnost srpske privrede. Trebalo bi i još da devalvira, ali će to onda uticati na povećanje javnog duga. Srbija treba da je zadovoljna što ima sopstvenu valutu – trenutno bi Španija mnogo više volela da ima svoju valutu umesto evra".

Govoreći o poslovanju sa tržištima Dalekog istoka u vreme krize evrozone, Kini i Indiji, Krugmanov stav je da im se treba okrenuti ukoliko se ukaže povoljna prilika, ali da se mora uzeti geografija u obzir – pomenuta tržišta su predaleko, Srbija se nalazi u okruženju Evropske unije i tu treba da traži trgovinskog partnera.

"Evropa, ako se posmatra kao celina, ima mnoge slične probleme kao SAD", rekao je Krugman, "ali je dodatni problem Evrope što uz zajedničku monetu nema i jedinstvenu vladu, niti fiskalnu uniju. U vreme uvođenja evra, i Španija i Nemačka su imale mali trgovinski deficit, a onda su ljudi postali uvereni da ništa loše ne može da se desi, pa je novac je preplavio Španiju. Sve se ovo dešavalo i u SAD, ali je ključna stvar što u SAD postoji savezna vlada, koja je pomogla državama finansijskim problemima: socijalna i zdravstvena davanja se ne obustavljaju jer dolaze sa saveznog nivoa, a u Evropi za zemlje koje su ušle u krizu nema takve pomoći, već se na njih gleda kao na isključivog krivca".

Krugman je dodao i da Nemačka pokušava da ovu situaciju predstavi kao moralni problem, gde je Nemačka bezgrešna, ali da kada je reč o nastajanju krize nema bezgrešnih, jer su i nemačke banke finansirale špansku potrošnju.

Osvrćući se na stanje u Španiji, Krugman je istakao da dug Španije nije počeo kao državni dug – Španija je čak imala i mali budžetski suficit – već je situacija podsećala na onu sa Floride, odnosno na prenaduvan balon stambenih kredita. Takođe, od 2000. godine, cena rada u Španiji je porasla za više od 50 odsto i sada je za 15-ak odsto viša od proseka u evrozoni: to je Španiju učinilo nekonkurentnom, a Nemačka je u istom periodu cenu rada povećalala tek za oko 10 odsto, što ju je učinilo "superkonkurentnom".

Krugman smatra da kriza u Americi nije povezana samo sa hipotekarnim kreditima i problemima finansijskih institucija, već da veliki problem leži i u porastu dugovanja stanovništva, koje, u proseku, duguje 1,5 puta više nego što su mu prihodi. Ipak, on smatra da se stvari u SAD vraćaju u normalu "ukoliko se ne napravi neka glupost", jer je nakon strmoglavog pada, broj novoizgrađenih stambenih jedinica ponovo počeo da raste.