Švajcarski sud je u ponedeljak 12. jula odlučio da Sjedinjenim državama ne izruči reditelja Romana Polanskog optuženog da je 8. avgusta 1977, u kući glumca Džeka Nikolsona u Holivudu, napio šampanjcem, drogirao sedativom Quaalude, prinudio na oralni seks, silovao i sodomizovao 13-ogodišnju Samantu Gejmer.

Polanski je u Americi bio uhapšen 11. marta 1977, i pred velikom porotom optužnica ga je teretila za silovanje uz upotrebu droge, perverziju, sodomiju, razvratan i pohotljiv akt prema devojčici mlađoj od četrnaest godina i davanje zabranjenih sredstava maloletnicima.

Po savetu advokata, nagodio se da prizna krivicu za nezakoniti seksualni odnos, što je po kalifornijskom zakonu sinonim za silovanje, da bi ostalih pet tačaka optužnice bilo odbačeno.

Sudija Lorens Ritenband je dobio mišljenje psihijatra veštaka po kome on ne bi trebalo da bude osuđen na zatvor i poslao ga na 90 dana dugo psihijatrijsko posmatranje u državnom zatvoru Čino. Posle 42 dana posmatranja i psihijatrijske evaluacije on je pušten, ali je preko advokata saznao da sudija smatra da predstoji zatvor i deportacija, pa je 1. februara 1978. pobegao u Francusku praktično nekoliko sati pre nego što bi bio osuđen.

Pošto je pobegao od američkog suda, sve tačke prvobitne optužnice protiv Polanskog su bile vraćene na snagu. Kao francuski državljanin on je međutim, bio zaštićen od ekstradicije i retko je napuštao Francusku, izbegavao je zemlje iz kojih može biti izručen.

U međuvremenu, Samanta Gejmer je 1988. tužila Polanskog zbog seksualnog zlostavljanja, namernog nanošenja emocionalnog bola i zavođenja. Polanski se 1993. nagodio s Samantom Gejmer, međutim u avgustu 1996. još uvek joj je dugovao 604.416 dolara. Gejmerova i njeni advokati su kasnije potvrdili da je ugovor ispunjen.

Godine 1997, Gejmer je javno oprostila Polanskom i popunila formalni zahtev policiji u Los Anđelesu da ukine prijavu protiv njega. Godine 2003. napisala je pismo Los Anđeles Tajmu u kome se zalagala da se Polanskom dozvoli povratak kući. Francuski ministar spoljnih poslova Bernar Kušner je bio očaran tim njenim gestom.

Međutim kad je Polanski krenuo u Cirih da primi nagradu za životno delo, švajcarska policija ga je 26. septembra 2009. zadržala na ciriškom aerodromu na osnovu američke poternice iz 2005.

Bio je dva meseca u švajcarskom zatvoru, a 4. decembra 2009, određen mu je kućni pritvor u njegovoj rezidenciji Gštatu, uz nošenje specijalne narukvice pomoću koje se kontroliše kretanje. Platio je kauciju od 4,5 miliona dolara.

Peter Espinoza, sudija kalifornijskog vrhovnog suda je 22. januara 2010. odlučio da Polanski mora da se vrati u Ameriku na suđenje. Sudija koji je započeo slučaj je umro.

Švajcarske vlasti su tražile od američkog ministarstva pravde dosije sa originalnom nagodbom između sudije Ritenbanda i Polanskog, ali je u maju 2010. njihov zahtev odbijen.

Kao da se nešto mračno izlilo iz njegovih filmova u život značajnog reditelja Romana Polanskog, školovanog u Lođu, čiji jedan od prvih kratkih filmova iz 1959. nosi naslov Pali anđeo.

Okružen je tragedijama. Njegova majka je umrla u koncentracionom logoru nacističke Nemačke, a Polanski je izbegao ovu sudbinu, pobegavši iz krakovskog geta. Proveo je ratne godine u izbeglištvu širom Evrope. Poljsku je napustio 1961, nekoliko godina živeo u Parizu, preselio se u Britaniju, a zatim u Ameriku.

Tokom snimanja filma Neustrašivi lovci na vampire upoznao je američku glumicu Šeron Tejt rođenu u Dalasu u Teksasu, sa kojom je ušao u ljubavnu vezu, a potom se i venčao 25. januara, 1968. u Londonu. Godine 1969, trudna Šeron Tejt je u kući Romana Polanskog u Benedikt kanjonu iznad Los Anđelesa masakrirana od strane čupavog serijskog ubice Čarlsa Mensona, koji rođen 1934. kao dete 16-ogodisnje kurve, koji je trenutno na odsluženju dozivotne kazne za 9 monstruoznih ubistavaa, a sumnja se da je sa svojom «porodicom» počinio preko 35. Zidovi te kuće su bili ispisani krvlju, što je u tadašnjoj uzavreloj javnosti dočekano s užasom.

U 2004, Polanski je tužio magazin Vaniti fer za klevetu i dobio odštetu od 50.000 funti sterlinga zbog toga što je ovaj list napisao da je na putu za Šeroninu sahranu Roman seksualno napastvovao izvesnu mladu modelsicu, tvrdeći da od nje može napraviti sledeću Šeron Tejt. Sud je u tom procesu dozvolio Romanu Polanskom da svedoči preko video-linka, što se u Velikoj Britaniji prvi put desilo.

Posle smrti Šeron Tejt, Roman Polanski se vratio u Evropu boraveći najviše u Parizu i Gštatu, i posle duže pauze u Engleskoj je režirao film Magbet (Macbeth 1971) za koji je jedan kritičar napisao da su u njemu leševi i ubistva tako dominantni da je teško obratiti pažnju na poeziju.

Roman Polanski je značajan reditelj kraja XX veka koji svojim nihilizmom razbija klišea. Njegov Cul-de-Sac (1966) je tragikomedija inspirisana avangardnim «Čekajući Godoa» Samjuela Beketa i Rođendan (The Birthday Party) Harolda Pintera. Prvi put je bio nominovan, a 1963. i dobio nagradu oskar za najbolji film na stranom jeziku za Nož u vodi iz 1962. godine, nabijenog pesimizmom o ljudskim odnosima i ljubomori. Njegov film Rozmarina beba iz 1968, za koji dobija oskara, izazvao je u to vreme moralni zemljotres. Njegov film Čajnataun (1974) je nominovan čak za 11 oskara. Pet puta je nominovan za oskara i dobio nagradu za režiju filma Pijanista, koji predstavlja biografiju poljsko-jevrejskog muzičara Vladislava Špilmana. Dobio je dve nagrade Bafta, četiri Cezara, Zlatni Globus, Zlatnu Palmu…

Njegova ekstradicija je bila predmet spora između evropskih i američkih filmadžija, intelektualaca, političara, žrtava i grupa za zaštitu ljudskih prava. Oni koji ga brane, tvrde da je mnogo vremena prošlo i da je ovaj značajni umetnik patio dovoljno, a oni koji ga osuđuju tvrde da su njegov talenat i slava zasenili ozbiljnost optužbi protiv njega.