Poslednjih nedelja prisustvovali smo premijernom nastupu mladih lavova i lavica Srpske napredne stranke u novom, jednopartijskom skupštinskom sazivu. Pokazali su da Aleksandar Vučić ne mora da se brine za budućnost svoju i svoje partije: ocene za tehniku recitovanja i umetnički dojam njihovog performansa bile su sasvim solidne; obožavanje Velikog voljenog vođe, verbalni obračun sa medijima, izdajnicima i stranim plaćenicima i zgražavanje nad 619 miliona Dragana Đilasa na visokom nivou. Pun mentorske hvale bio je iskusni es-en-esovski prvak skupštinskog teatra Aleksandar Martinović.

Ipak, nije sve bilo savršeno. Dobronamerna kritika ide na račun tekstopisaca: poruka različitih monologa jeste bila pohvalno jednoumna, ali je vokabular bio isuviše jednoličan, gotovo isti. Moglo se, na primer, umesto "domaći izdajnici" ponekad reći "oni naši sunarodnici koji dobijaju novac iz inostranstva da bi podrivali svoju državu"; ili umesto "tajkunski mediji", "mediji koje plaćaju srpski bogataši koji su se na kriminalan način obogatili na grbači srpskog naroda".

Mladi poslanici SNS-a su u svakom slučaju pokazali da ima ko da produži kada jednom Atlagić–Đuka & Co budu stali, da je stasala nova snaga koja neće dozvoliti da Srbija skrene sa Vučićevog puta. Pokazali su da on može da računa na njih.

SNS je, sa druge strane, pokazao kako jedna ozbiljna partija planski radi, kako u sopstvenim redovima formira i trenira kadar dok ne sazri za ragrutaciju. Možda ne bi bilo loše da es-en-esovski skauti počnu da vrbuju talente već u osnovnoj školi i dizajniraju "Vučićevu maramu" koju bi deca mogla s ponosom da nose, koja bi izazivala strahopoštovanje i kod nastavnika i kod školskih drugova. Tako bi im od malena pokazali svu korist od članstva u vladajućoj partiji, mogli bi da ih od malih nogu spremaju za to da privilegije koje njima i njihovim starijim partijskim drugovima obezbeđuje stranka brane po svaku cenu.

Mislim da su nove nade SNS-a očinsku kritiku Aleksandra Vučića da su se malo zanele shvatile na pravi način: samo napred nesmanjenom žestinom, tu sam ja da izgladim stvari ako treba. Ko se bude dokazao, može da dogura i do Vlade.

Onaj džangrizavi, uvek nezadovoljni i nezahvalni deo srpske publike premijerni nastup mladih talenata SNS-a mogao je pomalo da asocira na Monti Pajton šou, pomalo na to kako Tomas Man opisuje stanje svesti pripadnika Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke tridesetih godina prošlog veka: njihovu bespogovornu veru u vođu koji državu izdiže iz pepela, koji su za sobom ostavili neki drugi; njihov novorođeni nacionalni ponos i saznanje da je došlo njihovih pet minuta da za sebe i svoje porodice prigrabe od života što misle da im pripada. Što više i što brže, jer ko zna koliko će trajati.

Novi saziv Narodne skupštine sa starim i novim zvezdama SNS-a pokazao je da je i te kako inovativan. Poslanici po Vučiću ne dižu više samo ruke po partijskoj direktivi, veću su skupštinsku predstavu pretvorili u pridruženu emisiju jutarnjim programima televizija Pink i Happy u kojima se asovi kao što su marketinški stručnjak Krle i D. J. Vučićević žučno obračunavaju sa odnarođenim elementima i pevaju hvalospeve mudrom Vođi. Oni dobijaju određene teze i obavezne udarne reči, pa ih razrađuju u slobodnom stilu. Po istoj matrici sada radi i Skupština, samo što mladi poslanici po Vučiću još uvek deluju malo stegnuto, stiče se utisak da su svoja izlaganja naučili napamet. Ne treba biti isuviše strog, biće to bolje sa iskustvom koje stiču.

Prenamenom Narodne skupštine u Srbiji je do daljnjeg ukinuta parlamentarna demokratija. Uspostavljena je rijaliti demokratija, koja se svakodnevno prenosi na svim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom.