Mislim da su svi svesni da je pravo na azil garantovano svim ljudima koji beže od progona ili su žrtve nasilnih događanja u njihovim zemljama. Ovim ljudima je potrebna međunarodna zaštita. Jedno od osnovnih ljudskih prava, davanje azila, je i međunarodna obaveza prvi put ustanovljena Ženevskom konvencijom o statusu izbeglica 1951. godine. Tokom prethodnih godina, pitanje azila dobilo je na značaju kako u pogledu neposrednih nacionalnih kontrola migracija tako i u okviru šireg fokusa EU na izazove u vezi sa azilom. Jedan od razloga je i veliki broj državljana ovog regiona koji podnose zahtev za azil u zemljama EU, a Srbija je zbog svog geografskog položaja često bila prolazna stanica državljanima trećih zemalja na putu ka EU. Položaj Srbije je takav da se ona često nalazila u središtu neregularnih migracionih puteva. U još većoj meri, Srbija postaje tranzitna zemlja za strane državljane koji potom prete da zloupotrebe pravo na azil u EU. Samo u 2012. godini, Srbija je imala preko 5000 namera za podnošenje zahteva za azil, što je gotovo duplo više u odnosu na 2011. Od svih tih zahteva, samo su 132 ušla u dalju proceduru za dobijanje azila.

Teme o kojima ćemo danas razgovarati su, između ostalih, usvajanje novog zakona o azilu, problemi sa kojima bi Srbija mogla da se suoči u toku procesa EU integracija a koji su u vezi sa pitanjima azila i smeštaja za tražioce azila, zatim percepcija koju imaju tranzitne zemlje, kao i predlog da se osnuje civilna Kancelarija za azil.

Mislim da bi, takođe, trebalo da podsetim na ocene iz izveštaja EU o napretku Srbije od prošle godine, gde se navodi da se Srbija i dalje nalazi u ranoj fazi usklađivanja politike azila sa standardima EU. Kancelarija za azil, koja je planirana da radi kao prvostepeno telo, još nije formirana u skladu sa Zakonom o azilu, koji je donet još 2007. Kriterijumi za proveru sigurnih zemalja porekla i spisak sigurnih trećih zemalja još nisu u potpunosti usaglašeni sa pravnim tekovinama EU. Postoji ozbiljan nedostatak neophodne obrade zahteva za azil, tako da se podnosioci zahteva ne obaveštavaju o proceduri zahteva za azil, niti se u skladu s njom registruju kao što nalaže Zakon o azilu. To naravno ima za posledicu da podnosioci zahteva za azil vide Srbiju kao tranzitnu zemlju za nelegalan ulazak u EU. Takođe su potrebni dodatni prihvatni objekti sa prihvatljivim uslovima za lica koja traže azil. To je važno jer dostupnost procedure za rešavanje zahteva za azil zavisi od smeštaja u centru za azil. U tom pogledu, Srbija je formirala tri nova prihvatna centra i to je naravno korak u pozitivnom pravcu, ali želimo da se tako i nastavi.

Tokom protekle zime, viđene su i nemile scene u nekim sredinama gde su azilanti našli smeštaj do rešavanja njihovih zahteva. Sa građanima, bez sumnje, mora da se radi da bi bolje razumeli da ovi nesrećni ljudi nisu došli u Srbiju iz nekog hira. Njih su u Srbiju, u najvećoj meri, doveli nesreća i beznađe u njihovim zemljama.

Srbija se danas nalazi u procesu pripreme za otvaranje pregovora po poglavljima sa EU. Sigurno je da neće doći do napretka u vezi sa poglavljima 23 i 24, u ovom slučaju, bez opipljivog napretka u prioritetima o kojima sam govorio. Zemlje članice EU dele zajedničke osnovne vrednosti i zajedno rade na tome da pronađu zajednička rešenja, koja garantuju visoke standarde za zaštitu od lažnih azilanata. Procedure moraju istovremeno da budu fer i efikasne širom EU i da omoguće da se spreče potencijalne zloupotrebe. Azilantima se mora pružiti prilika da na adekvatan način predstave svoj zahtev za međunarodnu zaštitu. Kako većina azilanata nema sredstava za izdržavanje u periodu u kome čekaju odluku o svome zahtevu, moraju im se obezbediti osnovne životne potrebe kao što su smeštaj, hrana i odeća. Takođe, tražioci azila imaju pravo da budu obavešteni o pravima nedeljivosti porodice, pristupu tržištu rada pod određenim okolnostima, pravu za stručno usavršavanje i korišćenje prava na medicinsku i psihološku negu, na pristup obrazovnom sistemu za decu. Posebna pravila se primenjuju za osobe sa specijalnim potrebama, maloletnike, osobe sa invaliditetom, stare osobe i žrtve diskriminacije ili eksploatacije. U svim ovim slučajevima, podnosioci zahteva za azil imaju pravo da dobiju priliku da komuniciraju sa pravnim savetnicima, nevladinim i međunarodnim organizacijama. Azilanti moraju uvek biti dočekani sa poštovanjem, uvek im se mora pružiti prilika da objasne zašto su podneli zahtev za azil i mora im se obezbediti zaštita u skladu sa jasnim i objektivnim kriterijumima. Procedura za odobravanje zahteva za azil treba da bude brza, poštena i efikasna. Srbija je takođe obavezna da ima neophodne instrumente kako bi se efikasno bavila i licima kojima nije potrebna međunarodna zaštita a samim tim bi doprinela da se očuva integritet ovog sistema.

Uopšteno govoreći, Srbija je u dosta ranoj fazi usklađivanja sa politikom azila EU. Očekujemo da u narednom periodu vidimo značajan napredak koji bismo mogli da registrujemo u godišnjem izveštaju za 2014. godinu, koji je trenutno u pripremi.