Turista koji nije bio u Atini 25 godina danas ne bi prepoznao centar ovog grada. Nekada elitni delovi prestonice Grčke, trgovi Omonija i Sintagma, prepuni su imigranata iz azijskih i afričkih država; okolne ulice su nakrcane jeftinim pansionima u kojima oni borave. Slična situacija je i u mnogim drugim grčkim gradovima. Procene ukupnog broja imigranata u Grčkoj kreću se od nekoliko stotina hiljada do skoro 1,5 miliona – Grčka je, od pre desetak godina, najvažnija "kapija Evrope" za one koji se kreću prema "obećanom svetu" bežeći od rata, nasilja, bede u svojim nesrećnim domovinama.

Od kada je počela ekonomska kriza u ovoj zemlji, učestalo je i nasilje grčkih desničara nad imigrantima. Desničari stalno tvrde da je enormno skočila stopa kriminala zbog povećanog broja imigranata, što nije istina, ni u Grčkoj ni u drugim državama koje se suočavaju sa sličnim fenomenom. Pritom, prećutkuju činjenicu da je dobar deo grčke ekonomije (poljoprivreda, turizam, građevinarstvo…) godinama počivao na jeftinoj radnoj snazi, a da su tu radnu snagu činili upravo imigranti (devedesetih godina prošlog veka iz balkanskih država i bivšeg SSSR, a dvehiljaditih iz Azije i Afrike).

Srbija je jedna od država koje se nalaze na zapadnobalkanskoj ruti kojom se, preko Turske, Grčke, Makedonije, kreće talas imigranata. Taj talas je svake godine sve veći, i sigurno se neće smanjivati. Njegovom povećavanju doprinose novi ratni sukobi na Bliskom i Srednjem istoku, u mnogim afričkim državama. Samo rat u Siriji, koji je počeo 2011. godine, naterao je u bekstvo van granica ove zemlje milione ljudi, a drastično se pogoršava situacija u čitavom regionu (Irak, Avganistan, Jemen, Somalija…), uz nevesela predviđanja da će stanje verovatno biti još gore.

Većina imigranata kroz Srbiju samo prolazi na putu ka drugim državama Evrope, ali to je situacija koja će se neminovno promeniti. U odnosu prema tražiocima azila, Srbija mora da ispunjava obaveze kao potpisnica međunarodnih konvencija, ali to bi trebalo da bude samo jedan od razloga za poboljšanje njihovog položaja. U ostale razloge bi morale da budu ubrojane i elementarna humanost, solidarnost i svest da se svako može naći u situaciji da mora da napusti svoju zemlju. Bar bi ljudi na ovim prostorima to morali da znaju, stotine hiljada izbeglica je posle jugoslovenskih ratova otišlo zauvek u druge države. Njihov dolazak je takođe menjao gradove i zemlje u koje su stizali, i to nabolje. Bečlije danas priznaju da je njihov grad, nekada nalik na lep, ali pomalo dosadan i sterilan muzej, od kada su u njega devedesetih počele da pristižu izbeglice iz Jugoslavije, a potom i državljani mnogih afričkih i azijskih zemalja, postao dinamična, koloritna prestonica koja živi 24 sata na dan. Sličnim bogatstvom hvale se i mnogi drugi evropski gradovi, i o tome bi morali da misle oni koji u Srbiji pričaju o pogoršanju bezbednosti i strahu od imigranata.

M. Turudić