Republike imaju izabrane predsednike s ograničenim mandatom i najčešće tek ceremonijalnim ovlašćenjima, monarhije imaju kraljeve i kraljice, nasledne, besposlene i besmislene, uglavnom doživotne ali i strogo ceremonijalne. A Srbija, šta i koga Srbija ima? I šta je Srbija uopšte – republika nije (mada se tako zove), a nije ni kraljevina?

Srbija ima Vučić Aleksandra – kako ga nazva ona njegova rana opevavateljka, danas pomalo zaboraljena – koji je nešto više od predsednika, a nešto manje od kralja – ili obrnuto? Ili, zapravo, nešto sasvim drugačije, ne zna se tačno šta je to, još manje čemu služi, najmanje zašto uopšte postoji.

Kako god, Vučić ovih dana saopštava – ne po prvi put, ali jasnije nego ranije – kako namerava da se u doglednoj budućnosti povuče sa vlasti, mada nije najavio kada tačno, valjda da ne bi izazvao sveopštu paniku, pad berze, talas samoubistava, mestimične oružane sukobe, raspad javnog saobraćaja, cvetanje apokaliptičnih sekti i druge metežne nuspojave. Samo je najavio da će, za početak, da se skloni s kormila vladajuće stranke, valjda mu je od toga najlakše da se oprosti, ili možda smatra da će Srbija najmanje teško podneti taj udarac. Jer sa Srbijom, kao sa svakom ovisnicom, valja oprezno i polako kada je u pitanju "skidanje": ne može sve odjednom. E sad, ako svi uspešno položimo taj test i bez velikih gubitka u ljudstvu i materijalu preživimo Vučićevu stranačku abdikaciju, kvalifikovaćemo se i za njegova povlačenja s nekih drugih, naposletku možda čak i sa svih drugih funkcija. Na kraju tog po svoj prilici veoma dugačkog i krajnje neizvesnog procesa, Vučić više neće biti "ništa" u Srbiji, a Srbija (kao, uostalom, i Vučić) i dalje će živeti, postojati, pa čak i prosperirati. Teško zamislivo nekome poput nas, ali zato mi i nismo Vučić, a on jeste: čovek je vizionar, vidi i dalje i dublje.

Ozbiljno govoreći, istom se prilikom Vučić pohvalio unapred kako će sa vlasti – tog jednog lepog i dalekog dana – otići neporažen, onako, iz svog ćeifa, jer mu se može. Jer njega, eto, niko nije mogao, ne može i neće moći da pobedi na izborima, ne što bi on to nekako zabranio, nego je objektivno stanje stvari takvo da mu niko nije ni prineti, i još se nije ni rodio taj koji bi mu makar na puškomet prišao. Njemu lično čak i nije baš drago zbog te njegove neograničene superiornosti, ali šta da se radi, tako je kako je. Doduše, ostali predsednici, premijeri i slična boranija u onim, kako se ono zovu, demokratijama, obično odlaze s vlasti kada izgube izbore (evo vam Ciprasa baš ovih dana), a u tim državama su izbori generalno poduhvati s neizvesnim rezultatom, ali to je za Vučića trivijalno i banalno, nije mu to nivo. On drži da je nepobediv, i da će takav ostati i ubuduće, i to onoliko dugo koliko sam poželi. Tek kad se sasvim smori, kad mu vladanje načisto dojadi, otići će u zasenak odakle će nas pažljivo posmatrati, valjda da vidi hoćemo li se snaći bez njega, ili će morati, nevoljko i teška srca, da se vrati pošto smo pokazali da nismo sposobni da sami upravljamo svojim životima.

Prostačka bahatost koju, na svoj karakteristično cmizdravo-vulgarni način, emituje taj čovek sama bi po sebi bila skandal da živimo u republici i da živimo u demokratiji, ali kako živimo tek u nečemu što se takvim naziva, ali to ne sadržava i tako ne živi, onda nikome ništa. Radeći ovo, kao i toliko toga drugog, taj čovek se samo prazni od viška balasta frustracija nakupljenih tokom silnih godina gubitništva, i to je sve. Jer, ne treba zaboraviti da se iza samodopadne poze Pobednika i Superiorca koji će nas lišiti svoje dragocenosti tek kad (i ako) on to poželi, krije serijski politički gubitnik, čovek kojeg je "tukao" Marko i Janko i ko nikada pre 2013-14. nije ama ništa "na svoje ime" osvojio, nego se šlepovao uz druge, sebi doduše slične ali popularnije besprizornike. Tek onda se, pre pola decenije, sticajem osobito idiotskih okolnosti za koje nije čak ni naročito zaslužan, desio fatalni "prezupč" u kojem je vlasnik jedne jalove parakarijere beskorisnog zabadala i štetočine isplivao iz melase kao "spasilac". Od tada tu masku, mora se priznati, uspešno nosi, ali daleko je to od venčavanja sa Istorijom, i dalje je to u žanru vašarskog opsenarstva malo jačeg dometa. Otuda sve to verbalno puvakanje, sva ta ornamentika života svih kukavica i slabića, likova bez dela i ličnosti bez traga.