Govori se da je rat skrivila nekolicina političara koji su, navodno, sludeli svoje narode i gurnuli ih u pogibiju. Narod je verovatno u mnogo čemu šašaviji nego što se misli, ali u pitanjima koristi nije ga tako lako obrlatiti: neće slediti svog lokalnog Hitlera ako ga ne nateraju, ili ako u tome ne vidi neko dobro za sebe. Jednostavno, pre će pobeći nego izgubiti ako nema bolje razloge od pukog rodoljublja i državnog interesa. Vođi su izvrstan izgovor. Jednostavno se kaže: "Njemu verujem" i time se sva odgovornost prebacuje na Njega. Osnovni posao vođe jeste preuzimanje sveopšte odgovornosti na sebe. Za to ne treba ni mudrosti ni hrabrosti, dovoljan je avanturizam, nebriga za posledice. Lična neodgovornost je, paradoksalno, preduslov spremnosti da se olako preuzme odgovornost za nasilje.

Rat ne vode vođe, nego obični smrtnici. Ma kako se oni izgovarali, svaki je od njih pojedinačno kriv za rat u kojem prihvata da učestvuje. Jer, ko neće – odbije, ili barem pobegne. Ne može rat da se vodi ako ljudi neće da ratuju. Znači, naši (svi smo mi naši, zar ne) hoće da ratuju i računaju s nekom koristi za sebe od tog ratovanja, makar to ne priznavali ni samima sebi. "Nismo znali" danas više ne može da važi. Sve se zna.

Kome ide dobro, nije mu do ratovanja, nema razloga da rizikuje. Ko nema posla, rat mu pruža sjajnu priliku da ne brine o hrani, odelu i spavanju, a prilika da se stekne i nešto u gotovu veća je u ratu nego u miru. Ratna sreća više mami nego što ratna nesreća plaši. Za rat nema prijemnog ispita, ne traže se svedočanstva, slabi đaci imaju jednaku priliku kao dobri, možda i bolju. Osuđivani su dobrodošli koliko i neosuđivani. Nasilje nije zabranjeno, naprotiv. Pljačka više nije krađa, nego način borbe. Prilika da se zauvek ukloni svako ko nam nije po volji – jedinstvena je. Čovek s oružjem apsolutno je suveren: svoja puškica – svoja slobodica. Za mnoge je rat jedinstvena povoljna prilika da se izdignu u svojoj okolini, da postanu neko.

Osim onih koji su za rat, mnogo je i onih koji nisu protiv njega. Naime, jesu protiv, svi smo, naravno, protiv, ali, sve što rade i govore vodi u rat. Njih je najviše, uvek i svugde. Njihovu korist teže je opaziti nego ratničku. Gotovo bi se pomislilo da je i nema, da oni iz plemenitih nadličnih pobuda čine i govore to što vodi u rat. Pošto malo ljudskih bića živi od plemenitih pobuda (ili je među stanovništvom malo ljudskih bića, može i tako da se kaže), valja se upitati i o ličnoj koristi tih koji ratuju samo putem predstavnika. Pre svega, glasna podrška vladajućim mišljenjima uvek je korisna, na radnom mestu, u trolejbusu, u bračnom krevetu – svugde. Jaka reč zgodno zamenjuje hrabar postupak. Radost pripadanja izvor je osećanja velike snage i bezbednosti. "Nećemo dozvoliti da oni nama", a za to će, ionako, poginuti neko drugi.

"Pametni" ćute. "Ne bave se politikom", bar dok se to ne kažnjava. Devize u jastuk, rezerve soli i brašna u špajz, spavanje na nepoznatoj adresi, glavu u pesak dok nepogoda prođe. Gledaju ljudi "svoja posla", bez obzira čemu ta posla služe. Ako se ništa ne dobije, bar se neće mnogo izgubiti. Otklanjanje rizika takođe je lična korist.

Protiv rata je nešto onih kojima on neposredno šteti (mešoviti brakovi, poslovi i imetak na teritoriji "neprijatelja") i malobrojni "mirotvorci" kojih, po pravilu, ima manje nego razloga da se brani mir. Najbrojniji protivnici rata su potencijalni regruti. Mali broj ima hrabrosti da pobegne. Većina računa sa ratnom srećom i – povinuje se. "Kud svi Turci…"; protiv su, ali u uniformi to ne sme da se izgovori, preskupo je.

Kad je većina za rat, nije protiv njega, ili barem ćuti, nema mnogo izgleda da se nasilje zaustavi. Jednostavno, ljudi tako hoće i tako će raditi sve dok ne promene mišljenje, dok ne procene da od rata imaju više štete nego koristi i više jada nego zadovoljstva. Onda će im krivi biti današnje vođe, ljudi koji su preuzeli odgovornost za ratovanje svog naroda.

Rat je teško zaustaviti spolja, mora se to učiniti iznutra. To može samo ako svako prizna svoju ličnu i pojedinačnu krivicu. Zadovoljstvo i korist ne moraju da se priznaju drugima. Dovoljno je sebi. Ako se to dogodi, vođe će postati obični bezopasni ljudi, za žaljenje, a ne za vešanje.