Jedna od prvih bajki koju nalazim u sećanju jeste "Starac San". Andersenova. Počinje ovako:

"Niko na svetu ne ume toliko da priča kao starac San. Uveče on se tijo dokrade u sobu i primakne se dečici koja još sede kod stola i strusi im na trepavice malo sitnog peska, te moraju da zaklope oči." Dalje piše da starac San ima dva kišobrana: "Jedan je namolovan, ima na njemu velelepnih sličica za dobru decu, a drugi je bez sličica, za neposlušnu decu".^*

Zatim sledi sedmodnevni dnevnik snova koje je starac pričao malom Hjalmaru.

Ispostavilo se da snovi jesu bajke. I da svako ima svoj lični kišobran i ličnog starca.

Naučno objašnjenje cele ove stvari takođe deluje bajkoliko: nesvesni deo ličnosti je, da bi se približio svesnom, stvorio glasnika – san. Kad usnemo, duša pokušava da dopre do razuma pričama koje mu šalje po snu. Svakoga puta izmisli novu. To nikad nije bilo koja priča, već uvek ona koja je razumu potrebna baš tog momenta. Duši nije nikakav problem da neprestano izmišlja odgovarajuće priče. U njoj je sve znanje, sve iskustvo i sva osećanja ovoga sveta, pa i oni koji pripadaju snevaču čije je telo naselila. Potrebno joj je samo da uzme odgovarajuće parčiće iz svog kišobrana, da ih složi u priču i da je preda snu. U svakoj je poruka, neka vrsta pomoći koju duša nudi razumu. On treba samo da je prihvati i razume. Međutim, to nije tako jednostavno. Najčešće, razum ne želi ni da čuje san. Lakše mu je da živi po svome, pa makar to bilo i pogrešno, nego da se promeni i živi lakše i lepše, onako kako mu savetuje duša. Odbija istinu da duša sve zna: i šta je bilo, i kako je sad i šta će biti sa čovekom.

Duša je, međutim, uporna. Celog života će nastojati da se spoji sa razumom. Zato što zna da su jedno bez drugoga nepotpuni. Baš kao u onoj legendi o dve polovine tela koje su nekada bile spojene, pa se otkad su božanskom kaznom rastavljene, traže. I srećne su samo kada se opet spoje i ako se spoje. I čovek u kome žive samo je tada zadovoljan i potpun.

Veliki Jung kaže da san treba zamišljati kao razgovora koji se odvija u nesvesnom. Taj razgovor ne može da čuje niko osim onog kome je upućen; ne može niko ni da mu ga oduzme. San je jedno od najindividualnijih iskustava u životu.

I zato mu se treba radovati. Oni koji tako misle kažu da je noć bez zapamćenog sna – izgubljeno vreme, vreme u kome se nije postojalo. Jer, dok razum živi na javi, duša živi u snevanju. Čovek se u tom njenom životu provodi luđe, sadržajnije, maštovitije… nema potrebe za nabrajanjem: provodi se kako na javi nikada ne bi ni mogao, ni smeo, ni umeo. Samo će u snu siromašak biti raskošno odeven, a dama u godinama lepa kao u sedamnaestoj; neko ko strepi da pređe ulicu, u snu će sigurno prelaziti sa jedne stene na drugu stenu komplikovane planine; samo u snu će davno umrla baka opet biti tu da sasluša šta to tišti njenog velikog unuka, a on će se, ujutru, osećati kao da su sve muke nestale; prelepa devojka, ona koja ga na javi još nijednom nije ni pogledala, u snovima je uvek bila sa njim.

Na svetu ne postoji bolji vodič kroz život od sna. Jednom je, tako, neki sitni činovnik neke velike banke bio danima i danima nesrećan. Mesecima je bio nesrećan. Sve što je uradio za njegovog šefa bilo je pogrešno. Ništa nije vredelo koliko god se trudio. Svaka njegova ideja, svaki besprekorno urađen posao, šefu je bio nov povod da ga kritikuje i sramoti. I sitni činovnik je počeo zaista da greši. Oslabio je, ućutao se, posiveo. A onda je iz noći u noć počeo da sanja sebe i šefa. Rekao mu je sve ono što nije smeo da javi. Suprotstavio se. Dokazao da pravilno radi. Šef ga je slušao i postajao sve manji. Posle tih snova činovnik je počeo da biva vedriji. Odlazio je u veliku banku sa mnogo manje strepnje. San mu je nadoknadio ono što mu je realnost oduzimala. Odmorio ga je i osnažio. Otkrio mu je da jeste u pravu. I da je krajnje vreme da se suprotstavi.

I kad su ružne, priče iz sna su korisne. Jednom je neka mlada žena sanjala da je postala voda koja teče iz planinskog izvora i da je piju. Mnogo ljudi je pružalo svoje usne ka njoj. Bojala se da će je ispiti. Sve to je nezainteresovano posmatrao njen suprug. Da je poslušala san kada ga je sanjala prvi put, pre braka, dve godine posle san je ne bi opet upozoravao na istu stvar. Ili, drugi primer: uspešna lekarka sanjala je da se nalazi u koncentracionom logoru. Čuje da jedna od njene tri kćeri mora da umre. Ona ne može nijednu da izdvoji. Na javi, lekarka ima dve kćeri i majku koja živi sa njima i oduzima joj, bez opravdanog razloga, previše energije. San joj je predočio situaciju u kojoj živi i odlučio je da ne treba da bude majka svojoj majci.

Doktor Ivan Nastović tvrdi da bi analiza snova trebalo da postane deo srednjoškolskog obrazovanja, a da bi skupštinski poslanici pre svake sudbonosne odluke trebalo da oslušnu svoje snove. Podseća da su se tako ponašali i stari Rimljani. Snovi otkrivaju o čoveku mnogo više i lakše od psihijatra. I, svejedno, bilo da su lepi ili ružni, uvek su korisni. Kao Andersenove priče.