"Koga interesuje to što je Troja danas u Turskoj, ili što se Istanbul nekada zvao Konstantinopolj? Tu se ne radi o dobijenim ili izgubljenim bitkama […] nego o svetsko-istorijskim pomeranjima. Jedno takvo desilo se i u srpskom srednjem veku i ono je težište Srbije definitivno pomerilo na sever. Ima li ičeg zaludnijeg nego […] negirati ovu tendenciju? Sasvim druga stvar je srpska manjina koja tamo živi. Ali ona nije manjina kao naš zatočnik na ‘večno našem Kosovu’, nego upravo kao manjina koja može biti ugrožavana na najrazličitije načine […] i za čiju zaštitu se treba boriti. Međutim, to nije borba za ‘vraćanje’ Kosova Srbiji."

Ovako je Zoran Đinđić promišljao o konstituisanju Srbije kao moderne države i njenom odnosu prema Kosovu i Metohiji 1989. godine. Đinđić je još tada primetio da su se političke reforme u Srbiji odvijale u znaku trijumfa teritorijalnog načela. "Jedinstvo" – u predmodernom smislu, kao jedinstvo teritorije, čiji "narod" će biti homogenizovan jedinstvenom državnom vlašću – bilo je važnije od slobode. Ubrzo potom, Olga Popović-Obradović će ovu dilemu, koja ni tri decenije kasnije nije prestala da opseda Srbiju, izraziti u četiri reči: "Kakva ili kolika država?"

Boreći se za zaštitu srpske manjine na Kosovu, u ovom prilogu iznosimo severnoirski model, uz letimični pogled na okolnosti koje su iznudile takav predlog.

Miloševićeva zloupotreba albanskog separatizma, usled opiranja kosmetskih Albanaca Srbiji, suspendovala je ustanove pokrajinske autonomije i uspostavila neposrednu vlast nad Kosovom i Metohijom. Njihovo odbijanje da učestvuju u srpskom političkom životu koristilo je Slobodanu Miloševiću kao nepresušni izvor nacionalne demagogije i posebno, kao sredstvo stalne izborne manipulacije. Albanskim separatistima ovakvo stanje pogodovalo je za unutrašnji razvoj pokreta, ali i za međunarodnu kampanju u korist "nezavisnog Kosova". Septembra 1990, u razmaku od tri nedelje, kosmetski Albanci donose "Kačanički", a Srbija svoj ustav. Suspenzija pokrajinske autonomije se nastavlja, sa otuđenom a brojčano velikom manjinom ne traži se istinski kompromis, te ona stvara paralelne institucije. Tokom poslednje decenije 20. veka javljaju se predlozi za teritorijalno razgraničenje, zasnovani na pomirenju istorijskog (srpskog) i etničkog (albanskog) prava, ali ih Milošević ignoriše.

Zategnutost u srpsko-albanskim odnosima na Kosovu i Metohiji kulminirala je oružanim sukobima. Takvo stanje iskorišćeno je za uplitanje stranih sila u unutrašnja pitanja Srbije i, konačno, agresiju NATO-a 1999. godine. Povod za sedamdesetosmodnevni napadački rat – bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN – nađen je u "humanitarnoj katastrofi" koja je pretila kosmetskim Albancima. Okidač je bio "masakar u Račku" iako je o okolnostima tog stradanja kosmetskih Albanaca postojala konfuzija od samog početka, a vreme je pokazalo i da su međunarodni forenzičari bili pod političkim pritiskom prilikom iznošenja svojih ocena. Tim zločinom – agresijom na suverenu državu – Kosovo i Metohija su fizički odvojeni od Srbije, a Kosovo je, devet godina kasnije, proglasilo nezavisnost.

Postojanje države je faktičko pitanje – kakvim se putem došlo do tog rezultata sasvim je sporedno. Dovoljno je da se jedna oblast otrgne i organizuje kao nova država, pa da pravni poredak stare države izgubi važnost za nju. Srbija je 1999. godine gotovo sasvim izgubila vlast nad svojom južnom pokrajinom. Istina, na severu Kosova sačuvale su se određene javno-pravne ustanove u oblasti lokalne samouprave, policije i sudstva, preko kojih je ona nastavila da deluje. Međutim, Briselskim sporazumom iz 2013. godine Srbija se njih odrekla. Uporedo s brisanjem tragova srpske državnosti uspostavljaju se organi vlasti Kosova. Pre tačno deset godina, ono donosi Deklaraciju o nezavisnosti, a potom i Ustav, čime zaokružuje svoju državnost.

Način nastanka države nema pravni, ali ima politički značaj – može uticati na njeno međunarodno priznanje. Za otcepljenu oblast priznanje je politički važno, a pogotovo matične države. Priznanjem matične države konvalidira se eventualna protivpravnost u načinu nastanka nove države – poput jednostrane secesije potpomognute stranom agresijom – čime se uklanjaju i prepreke da je priznaju treće države, naročito one koje se bore sa sopstvenim secesionistima. Konačno, time se otklanja opasnost od stavljanja veta na članstvo nove države u UN, koje zbog svog kolektivnog i univerzalnog karaktera ima naročiti legitimacijski značaj za nju. Ovo objašnjava zašto Kosovska deklaracija o nezavisnosti od svih država jedino pominje Srbiju i naglašava zajedničke veze, kao i želju za njihovim produbljivanjem.

Ušančeni u svojim pravno-političkim pozicijama, Srbi i Albanci na Kosovu već decenijama koče jedni druge – u stvari, sami sebe – u ostvarivanju osnovnih ljudskih potreba. Drešenje čvora je jedino moguće obostranim i iskrenim razumevanjem i uvažavanjem. U pronalaženje odgovarajućeg rešenja mora se poći od toga da samo Srbija može dati Kosovu nezavisnost koju ono želi, ali i da nema zaštite srpske manjine na Kosovu bez kosovskih Albanaca. Trajno rešenje mora uzeti u obzir i to da Srbi i srpski kulturno-istorijski spomenici na Kosovu nisu teritorijalno koncentrisani, već raštrkani. Konačno, ne sme se zanemariti da Kosovo, ni kao država, ni kao društvo, nije do sada pokazalo iskrenu volju za istinskom integracijom srpske manjine.

Različiti uporedno-pravni modeli su razmatrani u našoj javnosti: od Alandskih ostrva, preko odnosa "dve Nemačke", do slučaja Palestine. Jasno je da je vreme odavno pregazilo mogućnost za "suštinsku autonomiju" Kosova i Metohije unutar Srbije, baš kao što i "zamrznuti konflikt" gazi, pre svega, preko srpskih interesa na Kosovu, uzdajući se u promenu geopolitičkih snaga na Balkanu i zanemarujući razliku u stopi nataliteta Srba i Albanaca na Kosovu. I još važnije, zagovornici nekada "suštinske autonomije", danas "zamrznutog konflikta" nemaju odgovor na to kako integrisati kosmetske Albance u Srbiju. Da li je Srbija zaista spremna za neki oblik power sharing-a s kosmetskim Albancima, koji s pravom zahteva za srpsku manjinu na Kosovu?

Istorija odnosa Srba i Albanaca na Kosovu, u proteklih sto godina, jeste obeležena međusobnom dominacijom i nasiljem, ali ova dva naroda nisu jedinstvena u tome i ne treba da se prepuštaju kakvom fatalizmu. Bilo je i drugih bolnih iskustava – zavađenih bikomunalnih društava – za koja su pronađena odgovarajuća rešenja. Upravo ovih dana slavi se dvadeset godina od Belfastskog sporazuma, koji nije značio samo novi ustavno-pravni položaj za Severnu Irsku, već i okončanje decenija ubistava, uličnog nasilja i političkog terora između katoličkih nacionalista (separatista) i protestantskih unionista.

Belfastski sporazum se odnosi na teritorijalnu autonomiju Severne Irske unutar Ujedinjenog Kraljevstva; Severo-južni (Severnoirski-irski) savet i Britansko-irski savet. Sporazumom se ustanovljava široka autonomija za Severnu Irsku. Takođe se uspostavlja specifičan način donošenja odluka o ključnim pitanjima za koje se traži saglasnost obeju zajednica (power sharing). Međutim, Sporazum se ne zaustavlja na devoluciji unutar Ujedinjenog Kraljevstva, već priznaje irsku dimenziju u politici Severne Irske. Severo-južni ministarski savet čine članovi vlada Republike Irske i Severne Irske koji sarađuju u oblastima čak širim od onih koje su rezervisane za teritorijalnu autonomiju. Britansko-irski savet, pak, jeste oblik neposredne, konfederalne saradnje Londona i Dablina o pitanjima od zajedničkog interesa.

Odgovarajućom primenom severnoirskog modela, "Mirovni sporazum za Kosovo" podrazumevao bi uspostavljanje: Zajednice srpskih opština sa istinskom teritorijalnom autonomijom u oblastima privrede, prosvete, kulture, saobraćaja, socijalne i zdravstvene zaštite, kao i javnog reda i mira; Severo-južnog saveta koji bi omogućio saradnju Republike Srbije i Zajednice srpskih opština u granicama njene nadležnosti; Srpsko-kosovskog saveta, kao oblika međunarodnog povezivanja, preko kojeg bi Republika Srbija mogla da utiče na zaštitu Srba i njihovih kulturno-istorijskih spomenika koji se ne nalaze na teritoriji Zajednice. Jasno je da bi "Mirovni sporazum za Kosovo" nalagao da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu.

MEĐUNARODNE GARANTIJE: Odbijanje Kosova da integriše srpsku manjinu, a pogotovo da uspostavi Zajednicu srpskih opština, dogovorenu briselskim sporazumima, izazivaju opravdanu sumnju u to da li bi postojala dobra volja da se sprovede i "Mirovni sporazum za Kosovo". Zato bi bilo neophodno obezbediti međunarodno nadziranje njegove primene. U tom pogledu, model bi mogli da budu Kancelarija visokog predstavnika u BiH ili Međunarodni civilni predstavnik, prema Ahtisarijevom planu, dok bi KFOR nastavio da obavlja svoju misiju.

Poglavlje 35, u pregovaračkom procesu pristupanja Srbije Uniji, tiče se normalizacije odnosa između Srbije i Kosova. Uvođenjem tog posebnog poglavlja EU je potvrdila da je uključena u drešenje kosovskog čvora. Međutim, ona do sada nije pokazivala punu svest o ozbiljnosti ovog pitanja, dakle u kojoj meri je zaštita srpske manjine na Kosovu ne samo stvar srpskog nacionalnog identiteta, već i elementarne pravde. Ukoliko se kosovski čvor ne bude drešio, već presekao, Srbi u Srbiji i okolnim državama nastaviće da budu plen za populističke političare, kako svoje tako i strane, koji imaju strateški interes za žarištem na Zapadnom Balkanu. Otuda je pitanje za EU, suočenu s narastajućim populizmom u sopstvenoj kući, da li ima interes da se nesmotrenim postupcima i njena okućnica dodatno destabilizuje.