U prethodnom periodu, shodno svojim nadležnostima, zaštitnik građana je poklonio veliku pažnju kontroli zakonitosti i pravilnosti postupanja prema tražiocima azila i svima onima koje možemo nazvati iregularnim migrantima. Shodno tome, započeli smo aktivnosti kontrole postupanja, pre svega u centrima za azil. Takođe, dotakli smo se teme koja je sklonjena sa očiju javnosti, a to da je veliki broj iregularnih migranata smešten u zatvorima Srbije. U centrima za azil zaista smo se suočili sa požrtvovanošću Komesarijata, koji u granicama raspoloživih mogućnosti preduzima određene mere. U zatvorskim kapacitetima suočili smo se sa različitim situacijama, na primer, da u Okružnom zatvoru u Subotici za jednu noć dovedu i po 150 iregularnih migranata koji su bili kažnjeni odlukom prekršajnog sudije. U takvim situacijama se zateknu i porodice, otac, majka i deca, i onda prekršajni sudija kaznom zatvora kažnjava oca, a majka ostaje sa decom da se snalazi kako zna i ume. Verovali ili ne, zaticali smo ih u Subotici na gradskoj deponiji, a neki su spavali čak i u grobnicama.

Onda smo shvatili da nije fundamentalni problem njihov smeštaj u centrima za azil, ni u zatvorima koji su prebukirani. Problem je što ceo sistem, kao celina, ne funkcioniše. Onda smo u saradnji sa UNHCR-om, Beogradskim centrom za ljudska prava, Grupom 484 i drugim subjektima, preduzeli značajne aktivnosti, prvo, radi utvrđivanja koji su suštinski problemi, a onda i u nalaženju rešenja.

Ono što je apsurdno, uočili smo da nadležni organi Republike Srbije uopšte ne evidentiraju iregularne migrante kada ih zateknu na teritoriji RS. Ta lica se ne sprovode do policijskih stanica, ne pretresaju, ne uzimaju im se biometrijski podaci, otisci prstiju, ne fotografišu se, ne unose se u evidencije… Po pravilu, policijski službenici ta lica upućuju da odu u neki od centara za azil, najčešće u Bogovađu. Oni posle sami lutaju do Bogovađe. Ja ne znam koliko vas zna gde je Bogovađa, ali hiljade ljudi je došlo iz Sirije, Avganistana, Libije i pronašli su šumu u Bogovađi.

Zatim se postavlja pitanje kako reaguju meštani, zašto nisu humani. Hajde da razumemo i drugu stranu. Nije to pitanje da li jedan državljanin Srbije ima isti kulturološki ili emocionalni prihvat ljudi drugog državljanstva. Ti ljudi dovedeni su u situaciju da u jedan prihvatni centar, koji je za 160 ljudi, dođe njih 400 do 500 ili se skupe u šumi, a nemaju ni potvrdu da su zatražili azil. Tu potvrdu dobiju tek kada se obezbedi mesto u centru, što je potpuno pogrešna procedura.

Po stavu zaštitnika građana, prioritet je da svaki stranac koji se zatekne na teritoriji RS, a koji nema zakonski rešen boravak i za koga se smatra da je nezakonito prešao državnu granicu, istog momenta bude evidentiran. Netačne su tvrdnje koje dolaze od strane državnih organa da to jako puno košta. Kao što smo svi dobili lične karte tako i svaki stranac može da bude fotografisan i da mu se uzmu biometrijski podaci. Osim evidencije, nužno je i da se istog momenta započne postupak azila – utvrđivanje osnovanosti zahteva za azil, ako ga je lice izrazilo, naravno. U samom zakonu nije dat rok za ovu radnju, ali načelo dobre uprave glasi da je državni organ dužan da po zahtevu postupi u najkraćem roku. Po Zakonu o opštem upravnom postupku, rok je 30 ili 60 dana, ali ne očekujemo da se izvod iz matične knjige rođenih izdaje za 30 ili 60 dana, on se izdaje za dan ili dva. Zadatak državnog organa nije da se koristi time što ne postoje neki rokovi, već da primenjuje opšte rokove koji postoje, ali na takav način da se taj opšti rok neće zloupotrebljavati.