Od kako je 2004. godine osnovana, škola glume Miroslava Mike Aleksića "Stvar srca" nije imala akreditaciju za obrazovnu ustanovu. Pravno-formalno gledano, nije joj ni trebala, zato što je "Stvar srca" produkcijska kuća za proizvodnju kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskih programa. Tako je registrovana i tako je poznata državi. To što se ne bavi produkcijom nego obrazovanjem, ne podrazumeva obaveze prema obrazovnom sistemu zato što je sistem ne prepoznaje. Nema nikakav kontakt sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Kao što "Stvar srca" nije škola, tako nisu ni sva ostala vanškolska usavršavanja koja pohađaju naša deca – iz sporta, crtanja, pevanja, glume, plesa… Nijedan zakon u Srbiji nije predvideo postojanje takve vrste obrazovanja, pa ljudi koji bi da osnuju, na primer, školu odbojke mogu da se registruju pod "Ostalo obrazovanje", kako je nazvana sekcija u okviru klasifikacije delatnosti preduzetnika i udruženja građana, a obuhvata sportsko i rekreativno obrazovanje, umetničko obrazovanje, obrazovanje za vozače i ostalo obrazovanje. Te škole za državu ne spadaju pod obrazovanje, i njihov rad u tom smislu niko ne kontroliše. Jedina kontrola koja u njihovom slučaju zanima državu svodi se na poreske prijave i tokove novca. Država pojma nema ko uči njenu decu u tim školama, da li su ti ljudi stručni, zdravi i sposobni za posao koji obavljaju, niti ima pojma šta ih oni tamo uče.

Elem, da Milena Radulović, Iva Ilinčić i ostale devojke nisu obelodanile svoja iskustva iz škole Mike Aleksića, ne bi se otkrio ni ovaj propust u sistemu države. Neko će reći da zakoni neće preobratiti niti zaustaviti predatora. I to je tačno. Ali je tačno i da to nije razlog, a još manje opravdanje, što država nema zakon, propis, da svako ko se bavi obrazovanjem dece mora da bude u njenom obrazovnom sistemu.

Predlog SNS-u: prepravljanje zakona moglo bi da posluži kao materijalni dokaz da je izborni stranački slogan namera i plan, a ne samo slogan.