Naslov ovog teksta legendarni je citat Olje Bećković, upućen gledaocu koji se uključio u program. No, lako bi se mogao odnositi i na roditelje devetogodišnjaka iz beogradskog naselja Železnik koji su se porodično testirali na korona virus, a onda, opušteno, čekajući rezultate, 1. septembra poslali dete u školu. Naravno, pošto je stvarnost često luđa od fikcije, dete je pozitivno na korona virus, a protiv roditelja je pokrenut postupak u nadležnom Centru za socijalni rad. Da li su bolesni? Jesu, pozitivni su na koronu.

Sve ovo dogodilo se, dakle, prvog dana nove školske godine, nakon nedelja nervoze i neizvesnosti, roditeljskog vaganja da li da puste decu u školu ili da se ipak drže onlajn nastave. Učiteljica i sva deca iz razreda nesrećnog devetogodišnjaka čiji roditelji ne mogu da se pohvale da su dobri u donošenju odluka, sada su u izolaciji.

Ne znam za drage čitaoce, ali ja, evo, već tri dana pratim ovu vest i pokušavam da zamislim kako je tim i ostalim roditeljima i toj učiteljici. Da, svi su svesni da je otvaranje škola epidemiološki rizik, manje-više, postoji konsenzus u predviđanjima da će sa otvaranjem škola doći do skoka broja novozaraženih, ali, brate mili – prvog dana škole!? Identična stvar dogodila se 1. avgusta u jednoj srednjoj školi u Indijani. "Nismo se uopšte pitali da li će nam se ovo dogoditi, nego kada, ali nismo očekivali da će se desiti prvog dana", rekao je tada direktor te škole. Ali opet, svejedno, zamislite da ste roditelj ili prosvetni radnik, da krećete natrag u školi već debelo neurotizovani jer je raspored časova komplikovaniji od organizacije rada po smenama u fabrikama, jer ne znate kako će i da li će svi izdržati pod maskama. Uz to, verovatno se plašite za dete koje šaljete u školu; ako je mlađe, i dete je isprepadano jer mu se stalno naglašava da mora da nosi masku i pere ruke do besvesti, da ne sme da pipa ništa što ne mora i ne sme da prilazi drugarima.

Činjenica je da ceo svet već duže od pola godine živi košmar, ali unutar ovog kolektivnog, velikog, svako od nas ima svoje, pojedinačne i ne baš tako male košmare. Za roditelje, jedan je i da će mu se dete zaraziti. I nešto ne verujem da kod tog straha pomaže ono mantranje epidemiologa da većina dece ne razvija tešku kliničku sliku. Jer većina nisu svi. Tu su, naravno, i oni čudaci koji se protive nošenju maske, te ne veruju u koronu. Eno ga Goran Davidović, u nekim krugovima poznat kao Firer – taj je prvo negirao koronu, pa se zarazio i tvrdio da postoji. Kako je prezdravio, tako se vratio na teoriju po kojoj je sve ovo zavera svetskih moćnika. Ja stvarno ne znam kako funkcioniše mozak teoretičara zavere, ali moraš biti posebna sorta pa da tvrdiš da bolest koju si imao – ne postoji.

No, ako se vratimo na reči onog direktora škole iz Indijane, pitanje uopšte nije da li će se virus pojaviti u školama, nego kada. Ali baš odmah, baš prvog dana, zaista zvuči kao loš vic. Nemam pojma kako izgledaju procedure centara za socijalni rad, ali živo me zanima šta su ovi veselnici odgovorili na pitanje zašto su poslali dete u školu, ako su sumnjali da su porodično svi zaraženi. Šta im je bilo u glavi, zaista?