Već duže vreme uporno pokušavam da pronađem glasača Srpske napredne stranke koji nije član Vučićevog lutkarskog pozorišta, član Interesne ekonomske zajednice sa neograničenom neodgovornošću okupljene oko SNS-a, nekog ko bez ličnog interesa javno podržava sve ovo čega se normalan čovek stidi uz lakonsko obrazloženje: "Brate, ako hoćeš da radiš biznis u Srbiji moraš da budeš sa njima."

Ja tražim glasača ili glasačicu SNS-a koji stvarno veruju u to što Aleksandar Vučić propoveda, nekoga ko istinski veruje da su braća Vučić pošteni ljudi, da braća Mali ili sestra i brat Brnabić nemaju nikakve lične koristi od toga što su na vlasti, ko Aleksandra Vulina shvata ozbiljno, kome menažerija esenesovskih likova od Gašića i Babića, preko Martinovića i Orlića, do Gojkovićeve i Stefanovića uliva poverenje, ko veruje da ozoniranje leči obolele od korona virusa.

Pitam svakog taksistu u čiji taksi uđem u Beogradu – i ništa; poslednjih pola godine svaki taksista bez izuzetka pljuje ovu vlast na sva usta. Pitam prodavačice i prodavce koje poznajem, prodavce pertli na ulici sa kojima godinama unazad ćaskam – i ništa; pitaju me: "Komšija, dokle će ovo ovako?" Pitam roditelje drugara mojih ćerki – ni slučajno. Pitam starije rođake koji su nekada verovali u Slobodana Miloševića – zgroženi Vučićem.

Pun nade sam prošle nedelje otišao u Čačak, zapravo u selo Pokovraće kraj Čačka. Nadao sam se da ću izvan glavnog grada Srbije i najšireg kruga ljudi sa kojima u Beogradu mogu da dođem u kontakt lakše pronaći nekoga ko iz ubeđenja, bez ikakve lične koristi, glasa za SNS. Pričao sam sa dosta ljudi i – ništa. Niko. Ama baš niko. Pitam jednog ozbiljnog starijeg Čačanina, poslovnog čoveka, kako je to moguće. On mi kaže: "Stide se ljudi da priznaju."

Naravno da je veliki broj građana Srbije zaista poverovao da bez Vučića ne bi bilo penzija, da im je "Vučić dao" i četiri hiljade dinara i sto evra i minimalce, da bi bez njega sve propalo, i zato glasaju za SNS (neuverljivost, neverodostojnost i lutanja opozicije su druga priča iste ove teme). Što napisa Đorđe Vukadinović za aktuelni broj "Vremena": To što mi ne poznajemo nikoga ko glasa za SNS ne znači da ih nema veoma mnogo, jer se svi mi uglavnom krećemo unutar svojih relativno uskih društvenih krugova i grupa, "socijalnih balona", i iz njih veoma retko iskoračujemo.

Ali, ja sam se svojski trudio da iskoračim iz sopstvenog socijalnog balona ne bih li pronašao makar jednog glasača SNS-a da mi iz prve ruke objasni zašto veruje u nešto što ja vidim kao prevaru iz koristoljublja nebeskih razmera, čak i ako ostavimo po strani građansko-liberalno pametovanje o demokratiji, slobodi medija i ličnim slobodama. Želeo sam da soj ubeđenih glasača SNS-a povežem sa jednim licem, jednim čovekom.

Statistički gledano, morao sam da naletim makar na jednog takvog građanina Srbije. Iz neočekivane činjenice da nisam u tome uspeo, mogu da izvučem zapažanje o zanimljivom fenomenu: čak i neki od onih koji iz ubeđenja, pa makar i zato što ne vide drugu opciju, glasaju za Vučića i SNS, stide se da priznaju da daju podršku "najvećem srpskom sinu", "Aci Srbinu", pod čijom vlašću je Srbija postala šampion Evrope ili sveta u gotovo svemu, od broja kilometara izgrađenih auto-puteva, preko prevazilažanja pandemije do privrednog rasta.

Zašto bi se neko stideo da prizna da glasa za nekoga ko je sve to ostvario i ko će tek da ostvaruje socijalnu maštu ubogih? Odgovor leži negde u definiciji komedije Čarlija Čaplina: smeješ se, a istovremeno imaš osećanje stida jer bi zapravo zbog scena koje gledaš trebalo da plačeš. Glasaš za SNS, a istovremeno ti negde iz podsvesti probija stid zbog toga.