PRILOG KULTURI SEĆANJA
1914: Izbelice kod Šapca
Stogodišnjica početka Velikog rata
23. jul 1914:AUSTRO-UGARSKI ULTIMATUM SRPSKOJ VLADI 25. jul 1914. 17:30: Odgovor na notu Austro-Ugarske 28. jul 1914. 11 časova: Objava rata Austro-Ugarske 29. jul 12. avgust 1914: Artiljerijski napad na Beograd, upad Austrijanaca u zapadnu Srbiju 15-22. avgust 1914: Cerska bitka
Vlada Austrougarske je 23. jula 1914. Srbiji uputila ultimatum koji je sadržao deset zahteva (videti tekst dokumenta u okviru dole)
(Kako je navedeno u knjizi dr Andreja Mitrovića Srbija u Prvom svetskom ratu, Srpska književna zadruga, Beograd 1984. godine) austrugarski ultimatum je očevidno težio za tim da duboko ponizi Srbiju pred Monarhijom, ali i da – što je bilo i najvažnije – stvori otvore kroz koje bi bilo moguće da Monarhija čak i suštinski naruši nezavisan život ove države.
Te otvore stvarale su u prvom redu tačke pet i šest, a unekoliko i tačka deset. Dozvola austrougarskim organima da učestvuju u istrazi i obaveza srpske vlade da izveštava o toku izvršenja mera nisu samo pravno i moralno vređali nezavisnost Srbije, kakav se utisak može stvoriti na osnovu površnog čitanja, nego su davali realnu mogućnost Austro-Ugarskoj da pod vidom istrage pokrene postupak protiv svakog lica u Srbiji i prodre u sve ustanove srpske države, u krajnjoj liniji da parališe njihov samostalan rad.
S obzirom na neprijateljsku politiku susedne carevine i na srpsku procenu njenih ciljeva, u Beogradu se moglo s razlogom očekivati da ove tačke zahteva posluže kao osnova za rušenje nezavisnosti Srbije.
Čitajući pre podne 24. jula upravo predatu mu austrougarsku ultimativnu notu Srbiji, britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru da je to "najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi" i pri tom ukazao na tačku pet.
Čim je saznao za sadržaj ove note, ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje "ne može da prihvati jedna ustavna država". U Petrogradu je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov, dok mu je ambasador Austro-Ugarske saopštavao sadržaj ultimatuma, stavljao – po svedočenju samog ambasadora "više potišteno nego ljutito" – ovakve opaske: "Znam šta hoćete. Hoćete rat sa Srbijom!… Vi u Evropu podmećete požar… Hoćete rat i spaljujete mostove za sobom… Vidi se koliko ste miroljubivi pošto Evropu bacate u oganj."
Francuski ambasador u Beču je izvestio svoju vladu da je "neočekivana i preterana oštrina zahteva austrijske note, tj. ultimatuma Beogradu, iznenadila i one najogorčenije neprijatelje Srbije". Odjek u svetu je bio sličan. Tako je Journal de Geneve u članku koji je datiran 25. julom doneo tešku optužbu Austro-Ugarske, a bavarski poslanik u Bernu je tih dana obavestio vladu u Minhenu da je "štampa neutralne Švajcarske stala na stranu Srbije" i da tvrdi kako "srpska nacionalna ideja sadrži isto ono što i italijanska i nemačka, koje su obadve takođe decenijama narušavale evropski mir", a da je diplomatski kor u švajcarskom glavnom gradu jednodušan u tome da austrougarska nota donosi optužbe koje ničim nisu potkrepljene.
Srpska vlada se sastala iste večeri kad joj je uručen ultimatum i mogla je samo zaključiti da "ne ostaje ništa drugo nego da se gine" (ministar prosvete Ljuba Jovanović).
Lazar Paču je, najverovatnije posle prvih konsultacija, u okružnici svim srpskim predstavništvima u inostranstvu izneo "da su zahtevi takvi da ih u celini ne može prihvatiti nijedna srpska vlada".
Odgovor Srpske kraljevske vlade na notu Austro-Ugarske
je bio gotov neposredno pre isteka roka od 48 časova, 25. jula oko 17:30. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić, a uručio ga je lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova, austrijskom poslaniku u Beogradu baronu Gizlu.
U odgovoru Srbije na austrugarsku notu prihvaćena je većina zahteva, ali je odbijen zahtev pod brojem šest. Samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je navedeno da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti. Baron Gizl je usmeno saopštio Pašiću da Austrugarska nije zadovoljna odgovorom. U 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun. Austrugarska je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom. Srpska Državna arhiva, nadleštava, Presbiro, Narodna banka premešteni su u Niš. Sedište srpske vlade je premešteno u zdradu okružnog načelstva u Nišu.
Istog dana je objavljen proglas Vlade Srbije srpskom narodu, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji. Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj. Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem:
"Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom."
Objava rata Srbiji (aderesovana na Niš lili Kragujevac) stigla je redovnom poštom, napisana je na tada službenom francuskom jeziku, a potom je predata Nikoli Pašiću u niškoj kafani "Evropa".
Rusija je reagovala objavivši delimičnu mobilizaciju snaga na granici sa Austrijom, a 31. jula i opštu mobilizaciju. Nemačka je 1. avgusta objavila rat Rusiji, a Francuskoj dva dana kasnije. Tokom napada na Francusku, nemačke snage koje su nastupale ka Parizu, ušle su u Belgiju i narušile njenu neutralnost zbog čega je Britanska imperija ušla u rat…
Dan posle objave rata Srbiji Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd. U periodu od 29. jula do 11. avgusta, austrougarska armija je započela artiljerske napade u severnoj i severozapadnoj Srbiji i uspela je da stvori sistem pontonskih mostova preko Save i Dunava. Beograd, Smederevo i Veliko Gradište su jako bombardovani i brojni pokušaji austrougarske vojske da pređu Dunav su propali.
Vovoda Putnik je naredio da se srpska vojska povuče na tradicionalnim odbrambenim linijama u Šumadiji, gde su mogli brzo da dejstvuju na zapadu i severu. Austrougari su pokušavali da pređu Drinu kod Ljubovije i Savu kod Šapca. Austrougarski vojnici su 12. avgusta ušli u Loznicu. Tu i u selu Lešnica, 13. austrougarski armijski korpus je prešao Drinu, a istog dana 4. austrougarski armijski korpus je prešao Savu severno od Šapca. Do 13. avgusta, na frontu dugom 160 km, Austrougari su prešli reke i okupirale Valjevo. Austrougarska druga i peta armija su krenule ka Beogradu, gde su naišle na Prvu, Drugu i Treću armiju. Vojvoda Radomir Putnik je 15. avgusta naredio kontranapad.
Komandant Druge srpske armije, general Stepanović je obrazovao Cersku udarnu grupu od Moravske divizije I poziva i Kombinovane divizije sa ciljem napada u dolini Jadra. Stepanović je shvatio važnost planice Cer i samoinicijativno je odlučio da zauzme njene dominantne kote Trojan i Kosanin grad.
Oko 23:00, 15. avgusta, delovi srpske Kombinovane divizije su naišle na izvidnicu austrougarske vojske na padinama Cera i tako je započela bitka. Austrougarske pozicije su bile slabo branjene i njeni branitelji su odbijeni sa planine. Do ponoći, oštri sudari i borebe između leve austrougarske kolone 21. austrougarske divizije i Srba su se vodili u mraku. Do jutra 16. avgusta Srbi su zauzeli venac Divača i oterali Austrougare iz Borinog sela. Austrougarske trupe su imale dosta gubitaka i povukle su se u neredu. Srbi su onemogućili 21. pešadijskoj diviziji da se poveže sa 2. armijom u Šapcu, tako što su je oterali sa padina Cera.
Sudar srpske Kombinovane divizije i austrugarske 21. Landver divizije započela je bitka na planini Cer.
Srbi su pokušali da povrate Šabac, ali nisu imali uspeha. Prva kombinovana divizija je napala Trojan i Parlog, pre nego što se uputila u Kosanin grad. Na drugom mestu, Austrougari su uspeli da odbiju srpsku 3. armiju, terajući je da izmanevriše jednu od svojih divizija ( Moravska divizija drugog poziva ) kako bi zaštitila prilaz Valjevu, kome je pretila 42. domobranska divizija.
Rano izjutra 18. avgusta, Austrougari su pokrenuli još jedan napad, sa namerom da potisnu Šumadijsku diviziju I poziva sa šabačkog mostobrana i omoguće 5. armiji da krene u napad, ali su Srbi razbili njihove snage kod reke Dobrave. Kontraofanziva Druge srpske armije je nastavljena duž Cera i Iverka, napadom Kombinovane divizije na selo Rašuljača gde su naišli na snažan otpor kod Kosaninog grada. Prvi napad Srba je odbijen, ali su napadi nastavljeni i tokom noći. Izjutra 19. avgusta, Srbi su uništili austrougarske snage i zauzeli gradić. Moravska divizija prvog poziva je oterala austrugarsku 9. pešadijsku diviziju sa njenog položaja i odbili njen kontranapad nanevši joj teške gubitke. Četvrti korpus je ponovio napade protiv Šumadijske divizije, čime je naterao Srbe da se povuku sa lakim gubicima. Šumadijska divizija je napala Četvrti korpus sa boka. Zbog toga, 4. korpus nije uspeo da se poveže sa austrougarskim snagama kod Cera.
Rašuljaču su zauzeli Srbi u podne, a Kombinovana divizija je iskoristila ovaj događaj da krene prema Lešnici. U međuvremenu, Moravska divizija prvog poziva je napala Iverak i uspela da potisne Austrougare. Selo Veliku Glavu su Srbi zauzeli pre podne, a poslepodne je opet zauzet Rajin grob. Treća armija je odbila je 36. pešadijsku diviziju i naterala je na povlačenje u neredu. Srbi su zatim krenuli da progone Austrougare duž celog fronta. Do 20. avgusta, austrougarske snage su još uvek bežale ka Drini, a Srbi su nastavili da ih gone. Cela 5. armija je bila prinuđena da se povuče u Bosnu. Mnogi austrougarski vojnici su se udavili u reci bežeći u panici. Radomir Putnik je obavestio srpskog kralja Petra I u telegramu "da je glavni neprijatelj poražen kod Jadra i na planini Cer i da ih njihove snage progone."
Posle trijumfa na planini Cer, Srbi su hteli da povrate teško utvrđeni grad Šabac. Žestoki okršaji su se desili 21. i 22. avgusta, tokom kojih su se srpske snage uspele da se probiju do zapadne strane grada. Do 23. avgusta su opkolili grad i uveče doterali tešku artiljeriju. Sledećeg dana su Srbi ušli u grad samo da bi otkrili da su ga Austrougari napustili prethodno veče. Do 4 sata popodne, srpske snage su stigle do obala Save, čime je prva austrougarska ofanziva na Srbiju završena, ali ne i Veliki rat koji će odneti milione žrtava.
1914. u štampanom broju Vremena od 24. jula
Više u tekstu
Filip Švarma, << VREME | BR 1229 | 24. JUL 2014.
ZA VLADIMIRA ILJIČA LENJINA KRVOPROLIĆE ZAPOČETO 28. JULA 1914. BILO JE U DOTADAŠNJOJ ISTORIJI NAJVEĆI IMPERIJALISTIČKI OBRAČUN OKO PRERASPODELE KOLONIJA ZARAD PLJAČKE I KAO TAKAV – APSOLUTNO NEPRIHVATLJIV I NEPRAVEDAN. MEĐUTIM, SVAKO PRAVILO IMA IZUZETAK. OVDE JE TO SLUČAJ SRBIJE I CRNE GORE; ZA OVE DVE DRŽAVE LENJIN JE SMATRAO DA VODE PRAVEDAN, ODBRAMBENI I OSLOBODILAČKI RAT. I BIO JE U PRAVU
Heroj 1914.
Vreme film, video produkcija nedeljnika Vreme u završnoj je fazi snimanja dugometražnog dokumentarnog filma "Heroj 1914.". Autor je Filip Švarm, reditelj Nikola Lukić, direktor fotografije Igor Šunter, montažer Miodrag Cvjetković, dizajner zvuka Aleksandar Jaćić.
Dokumentarni film "Heroj 1914″ je pod pokroviteljstvom i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a realizuje se i uz podršku Ministarstva odbrane i Skupštine grada Beograda. Emitovanje je predviđeno za jesen 2014. na Radio-televiziji Srbije u okviru obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata.
DOKUMENTI: AUSTRO-UGARSKI ULTIMATUM SRPSKOJ VLADI, OD 10./23. JULA 1914.
G. Baron Gizl od Gislingena, Austro-ugraski poslanik u Beogradu; G. Lazi Paču-u, zastupniku predsednika ministrastva i ministra inostranih dela.
U Beogradu, 10./23. jula 1914. god.
Gospodine ministre,
Čast mi je predati Vašem Prevashodstvu priloženu notu koju sam primio od svoje vlade, a koja je upućena vladi Kraljevine Srbije.
Izvolite i t. d.
Predato lično
u 6 časova po podne.
31. marta 1909. god. poslanik Srbije u Beču dao je C. I Kr. Vladi po naredbi svoje vlade ovu izjavu:
"Srbija priznaje da fait accompli stvoren u Bosni i Hercegovini nije povredio njena prava i ona će se prema tome saobraziti odluci koju sile donesu odnosno čl. 25 Berlinskog ugovora. Primajući savete velikih sila, Srbija se još sada obavezuje da napusti držanje protesta i opozicije, koje je zauzela prema aneksiji još od poslednje jeseni, i osim toga, obavezuje se da promeni svoj pravac svoje sadašnje politike prema Austro-Ugarskoj, kako bi ubuduće živela sa njom u odnosima dobrog susedstva."
Međutim, istorija poslednjih godina, a naročito žalosni događaji od 28. juna, pokazali su da u Srbiji postoji prevratnički pokret čiji je cilj da odvoji od Austro-Ugarske monarhije izvesne delove njenih teritorija. Došlo je do toga da se taj pokret, koji se javio pred očima srpske vlade, manifestuje i izvan teritorije Kraljevine u terorističkim delima, u čitavom nizu atentata i u ubistvima.
Kraljevska srpska vlada, daleko od toga da ispuni formalne obaveze iz izjave od 31. marta 1909. god., nije ništa učinila da uguši ovaj pokret; ona je tolerisala zločinački rad raznih društava i udruženja, upravljen protiv Monarhije, neobuzdan ton štampe, veličanje vinovnika atentata, učešće oficira i činovnika u prevratničkim rovenjima, bolesnu propagandu u javnoj nastavi, tolerisala je najzad sve one pojave koje su mogle da navedu srpsko stanovništvo da omrzne Monarhiju i da prezre njene ustanove.
Ovo kažnjivo tolerisanje od strane Kraljevske srpske vlade nije prestalo ni onda kada su događaji od 28. prošlog meseca otkrili celom svetu njegove kobne posledice.
Iz iskaza i priznanja vinovnika atentata od 28. juna vidi se da je zločin sarajevski skovan u Beogradu; da su oružje i eksplozive, kojima su ubice bile snabdevene, njima dali srpski oficiri i činovnici, članovi "Narodne odbrane", i najzad, da je samo prebacivanje zločinaca u Bosnu i njihovog oružja bilo pripremljeno i izvedeno od strane šefova srpske pogranične službe. Pomenuti rezultati istrage ne dopuštaju Carskoj i kraljevskoj vladi da i dalje zadrži ulogu mirnog i strpljivog posmatrača, koju je godinama imala prema agitacijama čiji je centar bio u Beogradu i koje su se širile odatle na teritoriju Monarhije; ovi joj rezultati naprotiv stavljaju u dužnost da učini kraj tim rovenjima, koja su stalna opasnost za mir Monarhije.
Da bi postigla ovaj cilj, Carska i kraljevska vlada je primorana da zatraži od srpske vlade zvaničnu izjavu da osuđuje propagandu upravljenu protiv Austro-ugarske monarhije t.j. skup tendencija kojima je krajnji cilj da se odvoje od Monarhije teritorije koje čine njen sastavni deo, i da se obavezuje da uguši svima sredstvima ovu zločinačku i terorističku propagandu.
Da bi se dao svečani karakter toj obavezi, vlada Kraljevine Srbije objaviće na svojoj prvoj strani zvaničnih novina na dan 26./18. jula ovu izjavu:
"Kralj. srpska vlada osuđuje propagandu upravljenu protiv Austro-Ugarske t.j skup tendencija kojima se teži, u krajnjem cilju, da se odvoje od Austro-Ugarske monarhije teritorije koje čine njen sastavni deo i sažaljeva iskreno kobne posledice ove zločinačke radnje. Kraljevska vlada žali što su oficiri i činovnici srpski učestvovali u gore pomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva, na koje se kraljevska vlada vila svečano obavezala svojom izjavom od 31. marta 1909. godine.
Kraljevska srpska vlada osuđuje i odbija svaku pomisao i pokušaj mešanja u sudbinu ma kog dela Austro-Ugarske monarhije; smatra za svoju dužnost da skrene ozbiljnu pažnju oficirima, činovnicima i svemu stanovništvu Kraljevine Srbije, da će u buduće najstrože postupiti sa licima koja bi učinila krivicu odajući se takvim radnjama koje će srpska vlada svim silama sprečavati i kažnjavati."
Ova izjava saopštiće se u isto vreme Kraljevskoj vojsci dnevnom zapovešću Njegovog Veličanstva Kralja i biće objavljena u narednom broju Službenog vojnog lista.
Pored toga kraljevska vlada se obavezuje:
1. Da zabrani svaku publikaciju, kojom se izaziva mržnja i prezrenje Monarhije i čija je opšta težnja upućena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske.
2. Da odmah raspusti društvo zvano "Narodna odbrana", da konfiskuje sva njegova sredstva za propagandu i da isto tako postupi sa ostalim društvima i udruženjima u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austro-Ugarske monarhije. Kraljevska vlada preuzeće potrebne mere kako rasturena društva ne bi mogla da produže rad pod drugim imenom i u kom drugom obliku.
3. Da izbaci bez odlaganja iz javne nastave u Srbiji, kako u pogledu nastavnog osoblja tako i u pogledu nastavnih sredstava, sve ono što služi ili bi moglo da posluži stvaranju propagande protiv Austro-Ugraske.
4. Da ukloni iz vojske i iz administracije uopšte sve oficire i činovnike krive za propagandu protiv Monarhije Austro-Ugarske, čija imena i dela Austro-Ugarska vlada zadržava sebi pravo da naknadno saopšti srpskoj vladi.
5. Da primi saradnju u Srbiji organa C. Kralj. vlade radi ugušivanja prevratničkog pokreta protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske monarhije.
6. Da otvori sudsku istragu nad onim pristalicama u zaveri od 15. juna 1914. koji se nalaze na teritoriji srpskoj; organi koje uputi Austro-Ugarska vlada uzeće učešća u ovoj istrazi.
7. Da odmah pritvori majora Voju Tankosića i lice pod imenom Milana Ciganovića, službenika srpske države, koji su kompromitovani rezultatom sarajevske istrage.
8. Da spreči uspešnim merama učešće srpskih vlasti u protivzakonitom proturanju oružja i eksploziva preko granice; da otpusti i strogo kazni pogranične činovnike u Šapcu i Loznici, koji su krivi što su pomagali izvršioce sarajevskog zločina olakšavši im prelazak preko granice.
9. Da da obaveštenja C. K. vladi o neopravdanim izjavama viših državnih činovnika, kako u Srbiji tako i na strani, koji se, mada su zauzimali zvanični položaj, nisu uzdržavali da se posle atentata od 15. juna neprijateljski izražavaju u intervjuima o Austro-Ugarskoj.
10. Da bez odlaganja izvesti C. K. vladu o izvšenju mera pomenutih u prednjim tačkama.
C. K. vlada očekuje odgovor do subote, 12. ovog meseca, do 6 časova po podne.
Memoar koji se odnosi na rezultate istrage u Sarajevu, ukoliko se tiču činovnika naznačenim pod tačkama 7. i 8. priložen je uz ovu notu.
Krivičnom istragom koju je otvorio sarajevski sud nad Gavrilom Principom i drugovima po delu ubistva i saučesništva u ubistvu, a povodom zločina koji su izvršili 28. juna ove godine, do sada je ovo utvrđeno:
1) Zaveru čiji je cilj bio da se za vreme bavljenja u Sarajevu ubije Nadvojvoda Franja Ferdinand skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, lice pod imenom Milan Ciganović i Trifko Grabež, a uz pomoć majora Voje Tankosića.
2) Šest bombi i četiri revolvera sistem "Brauning" sa municijom, pomoću kojih su zločinci izvršili atentat, dali su u Beogradu Principu, Čabrinoviću i Grabežu Milan Ciganović i Voja Tankosić.
3) Bombe su ručne iz srpskog vojnog arsenala u Kragujevcu.
4) Da bi osigurao uspeh atentata, Ciganović je poučio Principa, Čabrinovića i Grabeža u rukovanju bombama i dao je, u jednoj šumi blizu topčiderskog strelišta, Principu, Čabrinoviću i Grabežu nekoliko lekcija iz gađanja brauningovim revolverom.
5) Da bi omogućio Principu, Čabrinoviću i Grabežu da pređu bosansko-hercegovačku granicu i da tamo prenesu tajno svoje prokrijumčareno oružje, Ciganović je bio organizovao čitav jedan sistem tajnog proturanja.
Po toj organizaciji zločince i njihovo oružje prebacili su u Bosnu kapetan pograničnog odreda u Šabcu (Rade Popović) i u Loznici i carinik Radivoje Grbić uz pripomoć drugih lica.
Izvori:
– Srpsko-Austrijski i Evropski rat. Diplomatski i drugi dokumenti. Knjiga prva. Srpska diplomatska prepiska – Niš, 1914; str 35-40.
Videti takođe: Dokumente austrijskog državnog arhiva i
Odgovor Srpske kraljevske vlade na notu Austro-Ugarske
Kraljevska srpska vlada primila je saopštenje carske i kraljevske vlade od 10. ovog meseca i uverena je da će ovaj odgovor ukloniti nesporazum koji preti da pomuti dobre susedske odnose između Austro-Ugarske monarhije i Kraljevine Srbije.
Kraljevska vlada je svesna da se pojave protesta, kako sa govornice u Narodnoj skupštini, tako i u izjavama i postupcima odgovornih državnih predstvanika, koje su presečene izjavom srpske vlade od 18. marta 1909. god., nisu više nikako ponovile ni u kojoj prilici prema susednoj velikoj monarhiji, i da od strane kraljevskih vlada, koje su se do toga doba u Srbiji smenjivale, ili od strane kojeg od njenih organa nije učinjen nikakav pokušaj da se promeni stanje stvoreno u državno-pravnom pogledu s Bosnom i Hercegovinom. Kraljevska vlada konstatuje, da se u tom pogledu od strane carske i kraljevske vlade nije činila nikakva predstavka, sem u pitanju jedne školske knjige, o čemu joj je bilo dato sasvim zadovoljavajuće objašnjenje.
Srbija je dala toliko puta dokaza o svojoj miroljubivoj i umerenoj politici za vreme balkanske krize da je nekoliko puta sačuvala evropski mir žrtvujući svoje zahteve samo u interesu toga mira.
Na vladu Kraljevine Srbije ne može padati odgovornost za pojave privatnog karaktera kao što su pisanje štampe i mirni rad patriotskih društava, koje su gotovo u svima zemljama obične i koje se, kao što je poznato, izmiču po pravilu ispod službene kontrole. To utoliko manje što je kraljevska vlada pri rešavanju čitavog niza pojavljenih pitanja između obeju država pokazala veliku predusretljivost i na taj način uspela da reši ceo niz pitanja u korist napretka susednih zemalja.
Zato je kraljevska vlada bila bolno iznenađena tvrđenjima da su i lica iz Kraljevine Srbije učestvovala u spremi atentata izvršenog u Sarajevu. Ona je očekivala poziv za sadejstvo u istraživanju svega što se na rečeni zločin odnosi, i bila je gotova posvedočiti svoju ispravnost u tom pogledu svojim postupcima prema svim licima za koje bi joj se podneli izveštaji. Odazivajući se pak zahtevu carske i kraljevske vlade, Kraljevska Srpska vlada je voljna izići na susret i predati sudu bez razlike položaja i čina svakog svoga građanina, za koga bi se podneli dokazi da je učestvovao u sarajevskom zločinu i prima obavezu da na dan 13./26. jula objavi na prvoj strani zvaničnih novina ovu izjavu:
"Kraljevska srpska vlada osuđuje propagandu upravljenu protiv Austro-Ugarske t.j. skup tendencija kojima se teži, u krajnjem cilju, da se odvoje od Austro-Ugarske monarhije teritorije koje čine njen sastavni deo i sažaljeva iskreno kobne posledice ove zločinačke radnje. Kraljevska vlada žali što su oficiri i činovnici srpski učestvovali u gore pomenutoj propagandi i time kompromitovali odnose dobrog susedstva, na koje se Kraljevska vlada bila svečano obavezala svojom izjavom od 31. marta 1909. godine.
"Kraljevska srpska vlada osuđuje i odbija svaku pomisao i pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma kog dela Austro-Ugarske monarhije; smatra za svoju dužnost da skrene ozbiljnu pažnju oficirima, činovnicima i svemu stanovništvu Kraljevine Srbije, da će u buduće najstrože postupiti sa licima koja bi učinila krivicu odavajući se takvim radnjama koje će srpska vlada svim silama sprečevati i kažnjavati".
Ova izjava saopštiće se kraljevskoj vojsci u ime Njegovog veličanstva kralja dnevnom zapovešću Njegovog kraljevskog visočanstva prestolonaslednika Aleksandra i biće objavljena u narednom broju Vojnog lista.
Pored toga:
Kraljevska srpska vlada se obavezuje u prvom redovnom sazivu Narodne skupštine uneti odredbu u zakon o štampi kojom se najstrože kazni izazivanje mržnje i prezrenje Monarhije, kao i svaki natpis kome je opšta težnja upravljena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske. Ona prima na se da prilikom izmena ustavnih, koje su bliske, izvede izmenu i člana 22. Ustava tako, da se gorepomenute publikacije mogu i konfiskovati što sad ne može biti po kategoričnoj odredbi člana 22. Ustava.
Srpska vlada nema nikakvih dokaza, niti joj takve pruža nota carske i kraljevske vlade, da su "Narodna odbrana" i druga slična društva učinili dosad ma kakvo krivično delo ove vrste u licu koga od svojih članova. Pa i ako to ne postoji, ipak će kraljevska srpska vlada izići na susret zahtevu carske i kraljevske vlade i raspustiće društvo "Narodnu odbranu" i svako drugo koje bi radilo protiv Austro-Ugarske.
Srpska kraljevska vlada prima na sebe da ukloni odmah iz javne nastave sve što služi ili bi moglo poslužiti stvaranju propagande protiv Austro-Ugarske, a kad joj carska i kraljevska vlada pruži fakta i dokaza za to.
Srpska kraljevska vlada pristaje isto tako ukloniti iz vojske i administracije one oficire i činovnike, za koje bi srpska istraga pokazala da su krivi za dela koja idu prodiv integriteta teritorije Austro-Ugarske monarhije i očekuje da joj carska i kraljevska vlada saopši naknadno imena i radnje ili dela tih oficira i činovnika radi daljeg postupka.
Srpska kraljevska vlada mora priznati da joj nije jasan sav značaj i domašaj zahteva carske i kraljevske vlade da se Srbija obaveže primiti na svojoj teritoriji saradnju organa carske i kraljevske vlade, ali izjavljuje da će primiti saradnju koja bi odgovarala međunarodnom pravu i krivičnom sudskom postupku kao i dobrim susedskim odnosima.
Srpska kraljevska vlada, razume se po sebi, smatra za svoju dužnost otvoriti istragu protivu svih onih koji su ili koji bi bili eventualno umešani u zločin od 15. juna a nalazili bi se na teritoriji Kraljevine Srbije. Što se tiče učešća u toj istrazi, organa austro-ugarskih vlasti, koje bi carska i kraljevska vlada za to delegirala, srpska kraljevska vlada ne može primiti njihovo učešće, jer bi se time pogazio ustav i zakon o postupku sudskom u krivičnim delima. Međutim, u konkretnim slučajevima mogli bi se organi Austro-Ugarske upoznati sa rezultatima dotične istrage.
Srpska kraljevska vlada je odmah, još iste večeri, pritvorila majora Voju Tankosića, a za Milanom Ciganovićem, koji je austro-ugarski podanik i do 15. juna je bio zvaničnik (aspirant) Železničke direkcije, naređena je potera, jer se on do sada nije mogao pronaći. Moli se carska i kraljevska vlada da izvoli uobičajenim putem saopštiti što pre ostale sumnje dosadašnjom istragom u Sarajevu, radi daljeg postupka.
Srpska kraljevska vlada pojačaće i proširiće preduzete mere da se spreči nedopušteni prenos oružja i eksploziva preko granice. Po sebi se razume da će odmah narediti istragu i strogo kazniti pogranične činovnike na liniji Šabac-Loznica, što su se ogrešili o svoju dužnost i propustili krivce Sarajevskog zločina.
Srpska kraljevska vlada će rado dati objašnjenja odnosno izjava koje su njeni činovnici u zemlji i na strani posle atentata činili u intervjuima koji su, po tvrđenju carske i kraljevske vlade, bili neprijateljski prema Monarhiji, čim joj carska i kraljevska vlada ukaže na dotično mesto tih izjava i čim se utvrdi da su upotrebljeni izrazi zaista izrazi dotičnih činovnika – o čemu će se ona sama starati da pribavi dokaze i uverenje.
Što se tiče izvršenja mera, koje se u gornjim tačkama pominju, ukoliko to ovom notom nije učinjeno, srpska kraljevska vlada će odmah izveštavati carsku i kraljevsku vladu, čim se koja mera naredi i izvrši.
U slučaju da carska i kraljevska vlada ne bi bila zadovoljna ovim odgovorom, kraljevska srpska vlada, smatrajući da je u opštem interesu ne prenagljivati u rešenju ovog pitanja, spremna je kao i uvek primiti mirno sporazumevanje na taj način što bi se to pitanje iznelo na rešenje pred međunarodni sud u Hagu ili pred velike sile koje su uzele učešća u donošenju deklaracije kraljevske srpske vlade od 18./31. marta 1909. godine.
U Beogradu 12. jula (25. jula) 1914. god.
