Retki su predmeti koji odolevaju tehnološkim napadima koji ukidaju pojedina značajna dostignuća, pa oni predstavljaju simbole humanih izuzetaka. Telefonski imenik je, makar u našim prilikama, uprkos napadima dalekoazijske mašinerije čuda i sokoćalima iz Silikonske doline, zadržao svoj prvobitni izgled. Zasigurno je izmišljen u obliku sveske, kao nešto obavezno uz telefon koji, opet, predstavlja izum velikog broja pronalazača.

Mnogi svojataju izum aparata za prenos govora na daljinu, pa je pitanje tvorca telefona, za našu osnovnu priču, samo izraz provincijalizacije problema pronalaženja jedne korisne stvari. Zbog te iste spravice u latentnom sukobu su Francuzi, za koje je pronalazač Šarl Bursel, Italijani – Meuči, Nemci – Filip Rajs, dok Amerikanci imaju autonomaški sukob oko Eliša Greja i Grahama Bela. Kod Bela treba prekinuti sa ovim njihovim nadmetanjem jer niko od njih, pa ni Mihajlo Pupin, nije mogao da zaustavi zapisivanje telefonskih brojeva u običnu svesku.

Naravno, sveska je trpela spoljne izmene: te uvijanje u kožu i metalne ivičnjake, reljefno iscrtane ornamente, te pravljenje makro i mega kič i gedžet verzija, da bi se, u porodičnom vidu, kod nas skrasila u plastičnom izdanju, kao poklon, obično sa reklamnim nazivom nekog preduzeća, sada pod stečajem.

Državno-poslovna verzija sveske koja se, po opisu poslova i radnih zadataka, nalazi kod sekretarice (vodi dvostruki život), sadrži imena uglavnom važnih ličnosti. Statusni karakter imenika prikazuje se najčešće kada njegovom vlasniku Zemljak zatraži neku uslugu. Tada padaju naredbe samohranoj sekretarici: "Obrni ga u kabinetu, pa kod savetnika, pa kod Cece, pa na mobilni..!" Sve to ostavlja snažan utisak na Zemljaka, jer ovaj posle, u svojoj maloj firmi u unutrašnjosti, tera svoju srećno udatu sekretaricu da cifra njegov poluprazan imenik, pa joj zbog toga daje i slobodne dane. Tajne brojeve i jedan i drugi pamte ili zapisuju na poleđini dečjih fotografija, koje obavezno nose sa sobom.

U maloprivredničkom obliku, imenik je sveska koja sadrži brojeve magacina velikoprodajnih dostavljača robe, dilera sa "ćoška", šurakovog prijatelja iz MUP-a, kućni broj razrednog starešine vlasnikovog "malog", kandidatkinja sa poslednjeg konkursa za prodavačicu, lične proročice, doktora za mito, fudbalskog kluba za pranje novca… Ova sveska je najneurednija jer je izrešetana vizit kartama i ceduljama koje se rasipaju po stolu.

Međutim, imenik je i opasna stvar, ne zbog provala koju može da isčačka ljubomorna žena, nego i zato što je to osnovni kriminogeni izvor kod potražnih organa (popularno "kerovi"). Naime, teorija o tome da su osnovni izvori informacija konobari, taksisti i prostitutke pada u vodu kad Organi, prilikom pretresanja, prvo gađaju na telefonski imenik. Čitanjem imenika kao biblije kriminalca, oni slažu sociološku sliku pa, potom, donose razumne zaključke o međusobnoj povezanosti brojeva i imena. Zbog toga se treba kloniti upisivanja imena neproverenih ličnosti, poput profesora univerziteta, stranačkih aktivista koji nisu izašli na izbore, redakcija sumnjivih glasila, lokalnog popa, brisati imena koja se pojavljuju u rubrikama privrednog kriminala itd., a naročito ne upisivati imena ljudi koji žive u inostranstvu. U protivnom, može vam se desiti da izgubite san zbog poziva da objasnite otkud vaš telefonski broj kod vlasnika apoteke koji je šticovao devize za firmu "sponzora" stranke, koja se, opet, ispoljava u programskom ograničavnju teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države.

Imenik u poštenim kućama predstavlja i tužan popis dragih ljudi koji su se izgubili u nekim drugim getima. Njihova imena održavaju nadu u neki očekivani pokret otpora. Držite te brojeve u svom imeniku i čuvate ih kao pravo na poslednji poziv pripadnika geta koji je razvrstan za tuširanje.

Zamašćena, uglavnom abecedna slova telefonskog imenika kriju i vitalan broj vaših dalekovidih prijatelja koji su imali petlju da odu i sačuvaju poslednju lovu za povratak, za slučaj da dožive odlazak onoga koji ih je oterao, a vas zadržao na beznadnom čekanju, sve sa ciljem da to ne dožive vaša deca. A toj deci ostaje da razmenjuju brojeve sa štampanim imenima svojih školskih drugara u ljupko ilustrovanim imenicima, a kao etnološke spomenare ukinutog priparka aparata za prenošenje glasova na daljinu.