Na kraju je bilo najlepše. Jelena Janković i Ana Ivanović su u odlučujućem dubl susretu Federejšn kupa izgubile od Svetlane Kuznjecove i Alise Klejbanove, a nisu delovale neraspoloženo. Čak su se i smejale.

Običan gledalac mogao je veće pare da uloži u opkladu da Jelena u tom susretu neće odoleti porivu da reketom, bar jednom, odalami partnerku.

Jer, od reprezentacije Srbije radila je samo Jelena. Za promenu, Ana Ivanović nije plakala zbog oba svoja poraza, ali je uveravala publiku kako dobro servira (uprkos statistici), da dobro igra (uprkos tv prenosu i bar deset hiljada pari očiju u Areni) i da daje sve od sebe (ako je u pravu, to je ništa ili skoro toliko, bar u ovoj priči).

Jelena Janković ima pravo da u Beogradu igra bolje nego na netom okončanom Australija openu, kao što i Ana Ivanović ima pravo da igra još gore nego do sad.

Pa, tako, dolazimo do pitanja na koje, izgleda, nema odgovora. Tojest, čemu služi trener/selektor ženske teniske reprezentacije Srbije?

Mogao je, na primer, da umesto Ane Ivanović protiv Alise Klejbanove – s onolikim leđima, mišićima i snagom, da detalje tipa eksplozivnosti, brzine i motivacije sad ne pominjemo – pusti neku od mladih nada Srbije. Ili su te, pobeda i iskustva velikih mečeva gladne devojke, na reprezentativnu klupu bile pozvane tek onako? Kao navijačice? Pitanje je možda glupo ali, na sreću, odgovor običnog posmatrača je pametniji. Ili trener/selektor uopšte ne odlučuje, ili ne zna šta radi. Rus je znao i, kad je bilo gusto, promenio je sastav dubla. Nije valjda naš mislio da će naše devojke u paru biti bolje posle Jeleninog otvaranja i Aninog zatvaranja vrata za eventualnu pobedu.

Ne samo u tom smislu, bolje bi bilo da smo gledali neke nove klinke.