Tortura nad mladima u SAD
MDRI, organizacija poznata i našoj javnosti objavila je novi izveštaj o torturi u Americi
Iz izveštaja MDRI
"Najgora stvar ikada je bila bihejvioralno istraživanje. Navodili su nas da se ponašamo loše i onda su nas kažnjavali. Prvi put kada sam imao čas behavioralnog istraživanja, dva čoveka su došla u prostoriju i zgrabila me – nisam imao nikakvu ideju šta se događa. Stavili su mi nož pod grlo i kada sam počeo vrištati, dobio sam elektro-šokove. Imao sam ovakve časove tri puta nedeljno za stvari koje nisam uopše uradio. To je trajalo oko šest meseci ili više. Bio sam u konstantnom stanju paranoje i straha. Nikad nisam znao kada bi se vrata otvorila da li mi sledi šok. Bilo je to mnogo stresnije nego išta što bih mogao zamisliti. Horor.", ispričao je istraživačima organizacije Mental Disability Rights International (MDRI) bivši učenik Džadž Rotenberg Centra u državi Masačusets, SAD.
Iz izveštaja MDRI
Nevladina organizacija iz Vašingtona MDRI, koja se bavi zaštitom prava osoba sa invaliditetom objavila je rano jutros izveštaj pod nazivom "Tortura kao terapija: Elektrošokovi i dugotrajno vezivanje u Sjedinjenim Američkim Državama nad decom i odraslim osobama sa ivaliditetom u Džadž Rotenberg Centru". U ovom izveštaju, uz detalje o razgovorima sa štićenicima, MDRI prikazuje nekoliko fotografija dece vezane za krevet i invalidsku stolicu i piše o upotrebi elektrošokova na nogama, rukama, trupu i stopalima osoba sa invaliditetom, koji se primenjuju nedeljama, mesecima, ponekad i godinama u Džadž Rotenberg Centru u američkoj državi Masačusets.
"Okrutnost nad decom i odraslim osobama u Džadž Rotenberg Centru predstavlja psihološko i fizičko zlostavljanje, koje se koristi kao ‘terapija’. Žestog bol i patnja koji se nanose osobama koje tamo borave predstavlja kršenje Konvencije UN protiv torture. Prema našim saznanjima, Džadž Rotenberg Centar je jedina ustanova u SAD – moguće u celom svetu – u kojoj se struja i dugotrajno vezivanje i drugi oblici kažnjavanja namerno koriste za nanošenje bola deci sa problemima u ponašanju i koja to naziva terapijom", izjavila je Lori Ahern, predsednica MDRI i autorka izveštaja.
Dece i mladi koji borave u Centru (koji je ranije bio poznat kao Institut za istraživanje ponašanja) imaju dijagnoze koje se odnose na teškoće u ponašanju, intelektualne i mentalne teškoće poput autizma, bipolarnog poremećaja i teškoća u učenju.
Kako saopštava MDRI, u u Centru se koristi kažnjavanje kao terapija, a aktivisti u SAD-u već decenijama pokušavaju da zatvore školu i zaustave takvu praksu. U izveštaju MDRI navodi se da se koristi daska za fiksiranje u četiri tačke, gde se deca vezuju uz istovremenu primenu elektrošokova tokom više sati, da su deca ismevana, da im se uskraćuje hrana, da se koriste šok stolice, izolacija i dugotrajno vezivanje.
"Činjenica da je namerno nanesena bol da bi se učenici kaznili za određena ponašanja nazvana terapijom za decu i odrasle sa invaliditetom – ne čini navedenu praksu prihvatljivom, nužnom niti legalnom. U Džadž Rotenberg Centru, nanošenje boli je terapija. Džadž Rotenberg Centar primenjuje oblik averzivne terapije koji je jedinstven u Sjedinjenim Američkim Državama. Praksa je utemeljena na teoriji behejviorizma koja kaže da mentalne poteškoće mogu biti iskorenjene razrađenim sistemom nagrađivanja i kažnjavanja za ponašanja koja su prihvatljiva odnosno neprihvatljiva. Da bi implementirali ovaj program, nadležni u Džadž Rotenberg Centru sa direktnom namerom nanose težak bol deci sa poteškoćama koja su im poverena na brigu. Ovakvo postupanje prema deci i adolescentima sa poteškoćama predstavlja i fizičko i psihičko zlostavljanje, koje je sakriveno pod pojmom terapije. Naime, terapija u Džadž Rotenberg Centru je kažnjavanje. Na deci se primenjuju elektro-šokovi na nogama, rukama, stopalima, jagodicama prstiju i trupu – u mnogim slučajevima tokom nekoliko godina, a u nekim slučajevima tokom cele decenije ili duže. Elektro-šokovi se sprovode kroz mehanizam na daljinsko upravljanje koji je nazvan progresivni elektronički decelerator (GED), a pričvršćen je na detetova leđa. Strujni šokovi od kojih svaki traje po dve sekunde su toliko jaki da mogu izazvati crvene mrlje ili plikove na koži. Neki od učenika dobijali su na desetine – pa čak i stotine – šokova dnevno", piše u izveštaju organizacije MDRI koja podseća da dugotrajne posledice elektro-šokova uključuju krutost mišića, impotenciju, oštećenje zuba, ostajanje ožiljaka na koži, opadanje kose, post-traumatski stresni poremećaj, tešku depresiju, hroničnu anksioznost, gubljenje pamćenja i poremećaj sna.
U izveštaju "Tortura kao terapija: Elektrošokovi i dugotrajno vezivanje u Sjedinjenim Američkim Državama nad decom i odraslim osobama sa ivaliditetom u Džadž Rotenberg Centru" navodi se i da se deca obuzdavaju korišćenjem fiksacije i izolacije, nekada i kontinuirano mesecima. "Uobičajeno je i kažnjavanje društvenom izolacijom i uskraćivanjem hrane. Osim toga, izrugivanje i pretnje ranjavanjem – da bi se na silu izazvalo neprihvatljivo ponašanje koje bi rezultiralo kažnjavanjem elektro-šokovima, poznato kao časovi bihejvioralnog istraživanja – su bili prijavljeni kako MDRI-ju, tako i državnim nadzornim organima" piše u izveštaju.
MDRI je zato uputio hitan apel Specijalnom izvestiocu Ujedinjenih nacija za pitanje torture u Ženevi da Sjedinjenim Američkim Državama uputi zahtev za momentalni prekid torture. Organizacija je apelovala i na Specijalnog izvastioca, Obaminu Administraciju i Ministarstvo pravde, da zaustave zlostavljanje nad osobama sa invaliditetom u ovoj ustanovi. MDRI zahteva da Posebni izvestioc pokrene istragu o zlostavljačkom postupanju prema osobama koje borave u Centru, koje je odobreno od strane savezne države Masačusets i tvrdi da težak bol i patnja koji su naneseni deci i odraslima sa invaliditetom u ovoj ustanovi predstavljaju kršenje Konvencije UN protiv torture.
Kako navodi MDRI, njihovi rezultati istraživanja su u skladu sa desetinama izveštaja različitih državnih agencija, pravnih zastupnika i zastupnika osoba sa invaliditetom, medijskih izveštaja, svedočenja iz prve ruke i razgovora sa bivšim učenicima, roditeljima učenika, osobljem i, u mnogim slučajevima čak i same informativne internet stranice Džadž Rotenberg Centra.
Izveštaj MDRI o Džadž Rotenberg Centru na engleskom jeziku možete preuzeti ovde.
Pročitajte tekst "Posebne potrebe, poseban tretman" o izveštaju MDRI "Mučenje kao lečenje" objavljenom 2007. godine nakon što su članovi ove organizacije posetili srpske ustanove za osobe sa invaliditetom.
MDRI u Srbiji i svetu
Mental Disability Rights International (MDRI) je nevladina organizacija sa sedištem u Vašingtonu. Organizacija je posvećena promovisanju ljudskih prava i punog socijalnog učešća u životu osoba sa mentalnim poteškoćama, tako što prikuplja dokaze o kršenju ljudskih prava. Do sada su objavljeni izveštaji iz velikog broja zemalja: Argentina, Azerbejdžan, Bugarska, Rumunija, Kosovo, Mađarska, Meksiko, Peru, Srbija, SAD…
Način rada organizacije u svim ovim državama bio je sličan: nakon poseta ustanovama i razgovora sa štićenicima i zaposlenima, MDRI bi sastavio izveštaj u kom bi se na početku obavezno našle potresne fotografije dece koja su najčešće vezana za krevete ili kolica, a u izveštaju bi opisali sva kršenja ljudskih prava i mučenje koje su u ustanovi zabeležili.
U 2007. godini, MDRI je objavio izveštaj o srpskim ustanovama za osobe sa invaliditetom pod nazivom "Mučenje kao lečenje", o kome su svi svetski mediji izvestili. Evo šta je bila njegova suština: "Nehigijenski uslovi, zarazne bolesti, nedostatak medicinske nege i rehabilitacije, kao i neuspešan nadzor čine smeštaj u institucijama u Srbiji opasanim po život. Istraživači MDRI-ja pronalazili su decu i odrasle fiksirane za krevete ili onemogućene da ikada napuste postelju – neki čak i tokom više godina. Nehuman i ponižavajuć tretman u srpskim institucijama – u suprotnosti sa članom 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima – široko je rasprostranjen. Deca i odrasli sa posebnim potrebama, vezivani i sputavani za ceo život, izloženi su ekstremno opasnom i bolnom ’tretmanu’ koji je ravan mučenju".
Reakcije nadležnih nakon objavljivanja izveštaja bile su burne. Pojedini zaposleni u ovim ustanovama tvrdili su da je izveštaj za njih ponižavajući i da u posao ulažu maksimalan trud, pažnju i ljubav prema deci sa invaliditetom. Neki su se pravdali nedostatkom osoblja i malim platama, neki tvrdili da je sve izmišljotina i da je izveštaj platio Džordž Soros, neki su izveštaj koji "Srbe predstavlja kao divljake" povezali s Kosovom, a neki su, opet, priznali da je bilo i mučenja i vezivanja.
Reakcije su i u drugim zemljama u kojima je izveštaj objavljen bile slične. Razlog je što o tim ustanovama ne znamo dovoljno, što su daleko od nas, što štićenici o svojim problemima nemaju kome da pričaju, a njihovi roditelji – ako ih uopšte viđaju – često ništa ne znaju ili osećaju stid ili strah.
Iako se mnogima ne dopada ovakav način rada i pisanja izveštaja MDRI-ja, koji se može opisati i kao senzacionalistički, činjenica je da je to često jedini delotvorni način: objaviti šokantnu istinu, jer samo ona može da izazove potrebnu reakciju. MDRI može da se pohvali i konkretnijim uspesima: dešavalo se i da su neke od ustanova u kojima je organizacija zabeležila stravične tretmane štićenika – zatvorene. U Srbiji se mesecima pričalo o fiksaciji štićenika i lošim uslovima u kojima žive. U godini kada je izveštaj objavljen doneti su dokumenti koji zabranjuju takvo ponašanje prema štićenicima, a nadležni ministar Rasim Ljajić naredio je postepeno smanjenje broja štićenika u velikim ustanovama kao što je Kulina, do njihovog potpunog zatvaranja u budućnosti. Čitava stvar, očekivano, ide sporije nego što je planirano, ali se ne može sporiti da je MDRI Srbiji, a posebno deci sa invaliditetom iz domova učinio uslugu.
