"Većina tražilaca azila su visoko traumatizovani ljudi", kažu u razgovoru za "Vreme" Maša Vukčević i Jelena Dobrić, psihološkinje koje već nekoliko godina rade na projektima UNHCR-a na pružanju psihološke podrške tražiocima azila u Srbiji. "Najčešća trauma je gubitak bližeg člana porodice, više od 90 odsto ih je izgubilo nekoga u zemlji porekla zbog ratova i nemira, što je i najčešći razlog zbog koga su otišli. Samo napuštanje zemlje nosi ogromnu neizvesnost. Put do Evrope, koji je dug, napet i težak, nosi velike stresove i traume. Seksualno zlostavljanje žena, pogotovo žena koje dolaze iz afričkih zemalja, gotovo je svakodnevno."

Sagovornice "Vremena" su do sada najviše radile sa ljudima iz Avganistana, Somalije, Sirije, Eritreje, Pakistana, Kameruna, Sudana, Malija… Prema njihovim iskustvima, najveći deo populacije tražilaca azila su muškarci koji dolaze sami, ali ima i dosta porodica (najveći broj iz Avganistana), kao i maloletnika bez roditelja, žena koje su same ili sa decom, mahom iz afričkih zemalja poput Eritreje i Somalije. Iz Sirije dolaze i porodice i sami muškarci.

Stepen traumatizovanosti sa kojim se ti ljudi suočavaju razlikuje se u zavisnosti od područja iz kojih dolaze. Oni koji stižu iz Sirije, u kojoj trenutno besni rat, imaju "akutnu traumu", skoro svi su zabrinuti za članove porodice koji su ostali u domovini u kojoj se masovno gine svakog dana; nešto je drugačije u zemljama u kojima trenutno nema rata tog intenziteta. Svima je zajedničko iskustvo životne ugroženosti, strah za svoj i život bliskih ljudi, nemanje oslonca u sistemu, tuga i bespomoćnost, kao i zabrinutost za budućnost. Slični su i razlozi za napuštanje zemlje porekla, a pored ratova (poput onog u Avganistanu koji traje duže od 30 godina) tu su rasni, verski, etnički konflikti, sveopšta beda…

Ljudi sa kojima su do sada radile imaju različitu obrazovnu i socijalnu strukturu. "Ima dosta siromašnih i needukovanih, pa i nepismenih, ali se susrećemo i sa visokoobrazovanim, doktorima nauka, sa umetnicima."

GUBLJENJE I USPOSTAVLJANJE POVERENJA

Na početku rada sa njima, većina tražilaca azila je iznenađena kada im se ponudi psihološka pomoć, iznose svoja iskustva Maša i Jelena. "Posmatrajući te ljude, vidite da su usled različitih vrsta trauma i problema zaboravili da se može desiti da ih neko pita: ‘Kako ste?’, ‘O čemu razmišljate?+, ‘Da li možete da spavate?’ Izgledaju kao da su zaboravili da imaju ta ljudska prava koja se, nažalost, često i zanemaruju. Na to gotovo uvek reaguju jako emotivno, govore kako im znači što neko sedne s njima i posle mnogo vremena ih tretira kao ljudska bića."

Veliki problem sa kojim se oni koji pružaju psihološku pomoć suočavaju jeste to što je kod ogromne većine tražilaca azila ozbiljno ugroženo bazično poverenje. "Doživljaj napuštanja, izdanosti, kod njih je jak i izražen. To su ljudi koji nemaju poverenja ni u kakav državni sistem zbog sveg dosadašnjeg iskustva, pre svega u zemlji porekla, pa onda i u svim zemljama kroz koje su prošli. Njihovo najčešće iskustvo jeste da nisu postojali nikakav sistem ni struktura na koje bi mogli da se oslone, koji bi im pružili podršku u situacijama kada je to bilo neophodno."

"To nepoverenje ka sistemu se prenese i na mikronivo. Naročito kod nekih pojedinaca, potrebno je duže vreme da se poverenje uspostavi. To se prevazilazi polako, s vremenom, kako uviđaju da smo tu da im pomognemo, da smo uz njih i da se prema njima ponašamo kao prema ljudskim bićima. Vrlo je važno i da razumeju da imaju pravo da se osećaju loše, nesrećno, nesigurno, da plaču, da loše spavaju i da je, s obzirom na sve traume kroz koje su prošli, sve to normalna reakcija", kažu sagovornice "Vremena".

One ističu da im činjenica da rade na projektima UNHCR-a dosta pomaže, jer ta organizacija tražiocima azila deluje kao oslonac zbog načina na koji im pristupa, kao i mnogobrojnih aktivnosti koje za njih organizuje (kao što su učenje jezika, školica za decu, pravna i psihološka pomoć). "Ponekad se čini da je to naša karta koja otvara komunikaciju. Sa druge strane, teško nam je da im objasnimo ko je za šta nadležan u Srbiji. Pitaju povremeno: ‘Da li možete da nam rešite problem papira, prava da radimo i zarađujemo dok čekamo, ili da nas prebacite u Ameriku, ili neku zemlju gde to možemo?’, pa onda reaguju: ‘Ako ne možete, zašto onda samo pričamo, a u stvari ne možete mnogo da nam pomognete?’ Ključna pitanja se, ipak, tiču bržeg rešavanja azila i azilne procedure, smeštaja koji često nedostaje, a rešenja tih problema su u rukama države."

Maša Vukčević i Jelena Dobrić posebno ističu jedno pitanje koje im postavljaju tražioci azila: "U poslednje vreme gotovo svi pričaju o ilegalnim deportacijama. Kažu nam da je problem deportacija prisutan i u Srbiji i u zemljama regiona, da im često ništa ne znači ni ako imaju papire izdate od policije: uhvate ih i odvezu do ili preko granice zemlje u kojoj su boravili pre toga i tu ih ostave, u šumi, na hladnoći. Žale se da im u takvim prilikama često uzmu sav novac, stvari, mobilne telefone. Za većinu tražilaca azila deportacija predstavlja ozbiljnu opasnost po život. Takva iskustva kroz koja većina prolazi mogu izazvati retraumatizaciju i mogu vući teške posledice po njihovo psihološko zdravlje."

Novi projekat

Veliki broj tražilaca azila u Srbiji je realnost koja postoji ne samo u ovom trenutku, već će sigurno biti sve prisutnija. Jedan od najvećih problema u odnosu prema njima je neinformisanost šire javnosti, ali i mnogih kojima je dužnost da sa tražiocima azila rade, o njihovim problemima, traumama, potrebama. Zbog toga je izuzetno značajan novi projekat koji finansira UNHCR, na kome će, pored psihološkinja Maše Vukčević i Jelene Dobrić, učestvovati i Danka Purić, saradnica Odeljenja za psihologiju Filozofskog fakulteta.
"Cilj istraživanja je dâ nam da širu i pouzdanu sliku o tražiocima azila u Srbiji. Glavni fokusi su posttraumatski stresni poremećaj, depresija i anksioznost", kažu Maša Vukčević i Jelena Dobrić. "U Srbiji ne postoji psihološki instrument (test) koji može da se primenjuje na ovu populaciju, zato što je kulturno specifična. Izabrani su Harvard trauma questionnaire i Bekov inventar depresije, testovi koji su korišćeni u većini ispitivanja u inostranstvu. Ti testovi su kupljeni, a pre velikog istraživanja mora prvo da se uradi ‘kulturna adaptacija’, odnosno prilagođavanje testova specifičnosti traume kroz koju su ljudi sa kojima radimo prošli. To podrazumeva dodavanje nekih pitanja kojima se stavlja naglasak na određene traume, specifične za neke zemlje ili događaje. Na primer, u verziji za Bosnu i Hrvatsku postoji pitanje: ‘Da li vas je neko terao da pevate "neprijateljske" pesme?’, a u Japanu: ‘Da li ste osećali podrhtavanje od zemljotresa ili bili blizu požara ili zgrada koje su se rušile?’
Posebno je važno to što na nivou Srbije ovakva istraživanja do sada nikada nisu rađena. Ovim istraživanjem dobićemo prve precizne, validne i pouzdane podatke u vezi sa psihološkom slikom tražilaca azila u Srbiji, što predstavlja neophodnu osnovu za pravljenje programa koji će odgovarati njihovim potrebama i problemima, i dati smernice za dalja istraživanja", zaključuju sagovornice "Vremena".

Sagovornice kažu da je karakteristično da bes tražilaca azila prema državi zbog problema o kojima govore splasne kada im se pomene da je na Balkanu bilo sličnih dešavanja kao u njihovim domovinama. "Napune im se oči suzama, znaju za Jugoslaviju. Razumeju šta znači kad zemlja prođe kroz rat, kad nema jaku privredu koja može da im pomogne, kada su ljudi prepušteni sami sebi."

OKRETANJE GLAVE

Svi tražioci azila kažu da bi želeli da dođu do neke zemlje gde bi mogli da ostvare neki "normalan, pristojan život". Mnogi tvrde da bi ostali i u Srbiji, ali da iz Srbije odlaze kao što beže iz Grčke i iz Turske, jer vide da je situacija u tim državama loša, da nema mogućnosti da se dobije boravak, da procedure dugo traju, da nema dovoljno posla. Zbog toga što većina odlazi u druge zemlje često se u našoj javnosti čuje da je Srbija za njih samo tranzitna zemlja, ali Jelena i Maša smatraju da iz perspektive ljudi koji pružaju podršku i pomoć tražiocima azila to nije relevantna tema. "To su ljudi koji su često zbog životne ugroženosti izbegli iz svojih država, i dok borave u Srbiji mislimo da bi trebalo da im se pruže adekvatna podrška i pomoć. Da li će uspeti da nađu ovde konačan boravak, zavisi od mnogo različitih faktora, ali to ne bi trebalo da bude presudno za odluku o tome na koji način i kakva podrška će im se pružiti."

One ističu da nikada ne treba zaboraviti da tražioci azila nisu svojom voljom i svojim izborom napustili zemlju porekla, i da bi većina želela da se vrati, ali je to nemoguće. "Često se čuje kod lokalnog stanovništava: ‘Šta će nam oni, imamo dovoljno svojih problema, vratite ih odakle su došli.’ Na prvi pogled deluje čudno da se takve stvari pričaju na prostorima koji su u bližoj prošlosti preživeli svoje ratove i svoje izbeglice. Deluje kao da su ljudi ovde zaboravili to iskustvo. Sa druge strane, nekada trauma i bol koje nosi jedno društvo zbog prolaska kroz neke teške događaje, dovodi do okretanja glave pri susretu sa ljudima koji imaju sličnu vrstu trauma, tragedija. Teško je to gledati… Kao da vas iznova vraćaju u vremena zbog kojih ste bili ozbiljno tužni, zbog kojih vas je sramota i zbog kojih ste mnogo patili. To, ipak, kao ljudi, kao društvo, ne bismo smeli sebi da dozvolimo."

Takav odnos prema ljudima koji traže azil u Srbiji, uz incidente i proteste protiv tražilaca azila, poput onih koji su se dešavali u Banji Koviljači, Mladenovcu, Vračeviću, Obrenovcu, može da ima ozbiljne posledice, zaključuju Maša Vukčević i Jelena Dobrić. "Tražioci azila u odnosima sa lokalnim stanovništvom ponekad stiču utisak da su ljudi drugog reda, i zbog toga se osećaju loše, takve stvari dodatno povećavaju nivo traume i dodatno ulivaju nepoverenje i nesigurnost. Nije lako nositi se s tim da negde nisi željen ili prihvaćen, i da te neko odbija iako o tebi ne zna ništa, ni odakle si došao, ni šta si preživeo, ni da tražiš bezbedno okruženje jer želiš da preživiš. Oni se teško nose sa tim odbijanjem, na to se niko ne može navići ma koliko puta je to iskustvo prošao."