Autor sovjetske i ruske himne poeta Sergej Mihalkov je umro 27. avgusta u 97 godini života, po rečima njegovog unuka režisera Jegora Končarovskog, od starosti, prosto zaspao. Njegova sovjetska himna, koja je zamenila prethodnu (Internacionala), prvi put je izvedena u novogodišnjoj noći 1944. Posle smrti Staljina izvođena je bez reči, kako se ne bi pominjalo Staljinovo ime. Izmenio ju je 1977. Staljinovo ime u novoj verziji je izbegnuto. Himnu Ruske Federacije napisao je 1993. i ona je proglašena 2000. Izjavio je da mu je treća verzija himne najbliža srcu. I da je on čovek verujući.

Vladimir Vojnovič je pisao kako je umešni Sergej Mihalkov bez stvaralačkih muka i moralnog pritiska po zadatku Politbiroa CK KPSS lako prilagodio staro sočinjenije novim uslovima. Kad je Pasternakov Doktor Živago došao na tapet napisao je protiv njega basnu, a 1960-70-ih, kao sekretar Saveza pisaca učestvovao je u javnim kampanjama protiv disidenata kao što su Solženjicin i Sinjavski. Vladimir Bukovski o njemu govori kao o sjajnom primeru cinizma i licemerja. Pisali su o njemu oštre epigrame i anegdote.

Kažu da mu se život izmenio kada je 1936. u Pravdi štampana njegova pesma «Svetlana», koja se svidela Staljinu. Tada je već bio dečji pisac poznat po poemi «Djadja Stjopa». Među piscima će mu to biti nadimak.

Sergej Mihalkov je klasik ruske dečje literature (kažu da su tiraži njegovih dečjih knjiga dostizali 300 miliona primeraka), pesnik, dramaturg, ratni dopisnik koji je preživeo opsadu Staljingrada, autor tri himne i teksta na grobu neznanog junaka: «Tvoje ime nepoznato, a tvoje delo večno!» Odlikovan više puta u komunizmu i posle sloma komunizma. Dobio je i Orden Lenjina i Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog.

Njegovo opelo je trajalo celu noć 28. na 29. avgust u Hramu Hrista Spasitelja, koji je bio srušen tridesetih i ponovo podignut devedesetih.

Otac Sergeja Mihalkova je imao neko dvorsko poreklo. On inače pripada velikoj stvaralačkoj porodici: Njegov brat Mihail Mihalkov je radio u NKVD, a posle bio pisac, pisao pod pseudonimom Mihail Andronov i Mihail Lugovih.

Njegova supruga Natalija Končalovska, s kojom je živeo u braku 53 godine, bila je dečja pesnikinja i prevodilac. Ona je ćerka umetnika Petra Petroviča Končalovskog, slikara sezanovskog manira bliskog fovizmu i kubizmu pre revolucije, člana grupe «bubnovovaletčiki» iz 1910, u kojoj su kratko bili i Gončarov i Maljevič i koja se raspala 1917. U njegovoj kući živeo je jedno vreme Mihail Bulgakov. U njegov atelje dolazio je Hlebnjikov. Kažu da je jednom u njegov atelje došao Vladimir Majakovski u ekstravagantnoj žutoj bluzi, s crveno naradžastom šargarepom koja je virila umesto maramice iz džepa, («bubnovovaletčiki» su se u to vreme već bili posvađali s futuristima). «Futuristi sada nešto treba da rade», rekao je slikar i zalupio vrata pred nosom poete.

Posle se vratio realizmu. Poznati su njegovi portreti Tolstoja i avangardnog režisera Vsevolda Emiljevića Mejerholda, neposredno pošto je ovaj prestao da režira, a pre nego što je nastradao u staljinskim čistkama. Važio je za nezavisnu ličnost koliko je to vreme dozvoljavalo: odbio je da slika portret Staljina rekavši da je on umetnik i da ne pravi portrete prema fotografiji. Izlagao je tek posle smrti Staljina. Natalija Končalovska je po majci unuka umetnika Vasilija Surikova, autora poznate slike Prelaz Suvorova preko Alpa.

Sin Sergeja Mihalkova je Nikita Mihalkov, poznati režiser, autor filma Utomljonije solncem, bukvalno Zamor suncem kod nas prevedenog kao Ponoćno sunce, o staljinskim čistkama. Neki detalji filma bude asocijacije na tu porodičnu biografiju. Dugi Sergejev sin je Andrej Končalovski, takođe režiser, kao i Andrejev sin Jegor, pomenut na početku teksta.