Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led. Makondo je onda bilo selo sa dvadeset kuća od blata i trske, sagrađeno na obali reke, čije su se bistre vode valjale koritom punim uglačanih oblutaka, belih i velikih kao neka preistorijska jaja. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom. Svake godine u martu jedna porodica odrpanih Cigana postavila bi svoju čergu blizu sela i, uz treštanje zurli i bubnjeva, prikazivala nove izume. Prvo su doneli magnet. Jedan krupan Ciganin, kudrave brade i vrapčijih ruku, koji se predstavio kao Melkijades, priredio je javnu mađioničarsku predstavu, nazivajući je osmim čudom mudrih alhemičara iz Makedonije. Išao je od kuće do kuće, vukući sa sobom dve metalne poluge, i svi su zapanjeno gledali kako kazani, šerpe, klešta i mangali padaju sa svojih mesta, kako građa očajnički škripi pri pokušaju da se iz nje izvuku ekseri i zavrtnji, kako se ko zna kada izgubljene stvari pojavljuju tamo gde su bile najviše tražene i u silnom rasulu vuku za Melkijadesovim magičnim gvožđima. "Predmeti imaju svoj lični život«, izvikivao bi Ciganin grubim glasom, »stvar je u tome da im probudiš dušu.« Hose Arkadio Buendija, čija je bujna mašta uvek išla dalje od obdarenosti prirode, dalje od čuda i mađije, mislio je da se pomoću ovog nekorisnog otkrića može iskopati zlato iz zemlje. Melkijades, koji je bio pošten čovek, upozorio ga je: »Ne služi ono tome.« Ali Hose Arkadio Buendija tada nije verovao u poštenje Cigana, pa je mazgu i par jarčeva trampio za dve magnetirane poluge, Ursula Iguaran, njegova žena, koja je, da bi uvećala okrnjenu očevinu, računala s tim životinjama, nije uspela da ga odvrati. »Uskoro će nam preteći zlata da popločimio kuću«, uzvratio je njen muž. Mesecima se upinjao da dokaže opravdanost svojih nadanja. Ispitivao je predeo stopu po stopu, uključivši i dno reke, vukao dve gvozdene poluge i glasno deklamovao

Melkijadesove čarobne reči. Jedino je uspeo da iz zemlje izvuče nekakav oklop iz petnaestog veka, čiji su svi delovi bili zavareni korom rđe, a unutrašnjost je odjekivala tupo, kao velika tikva puna kamenja. Kada je Hose Arkadio Buendija sa četvoricom iz svoje ekspedicije razglobio oklop, u njemu su našli kalcificirani kostur o čijem je vratu visila bakarna relikvija sa ženskom kovrdžom. U martu se vratiše Cigani. Ovog puta su doneli dogled i lupu veliku kao doboš, i izložiše ih kao poslednje otkriće Jevreja iz Amsterdama. Na kraj sela posadili su Ciganku, a dogled postavili na ulazu u šator. Za pet reala svako je mogao da zaviri u dogled i — Ciganka je bila tu, nadohvat ruke. »Nauka je pobedila daljine«, uzvikivao je Melkijades. »Još malo pa će čovek, ne mičući se od kuće, moći da gleda šta se dešava u bilo kom kraju zemlje.« Jednog vrelog podneva uzeše džinovsku lupu i prirediše do tada neviđenu predstavu: stavili su gomilu trave nasred ulice i zapalili je snopom sunčevih zrakova. Hose Arkadio Buendija, koji se još ne beše utešio zbog neuspeha sa magnetima, odluči da ovo novo otkriće upotrebi kao ratno oružje. Melkijades je ponovo pokušao da ga odvrati. Ali na kraju je, u zamenu za lupu, ipak primio one dve magnetske poluge i još tri komada kolonijalnog novca. Ursula je plakala od zaprepašćenja. Taj novac bio je deo zlatnika iz škrinje, koje je njen otac, uz silno odricanje, sakupljao celog života, i koje je ona, u iščekivanju dobre prilike da ih uloži, zakopala ispod kreveta. Hose Arkadio Buendija nije ni pokušavao da je uteši, nego se sa samopregorom naučnika, rizikujući sopstveni život, sav predao svojim taktičkim eksperimentima. Pokušavajući da prikaže delovanje lupe na neprijatelja, sam se izložio koncentraciji sunčevih zrakova i zadobio opekotine koje su se potom pretvorile u gnojne rane. Trebalo je mnogo vremena da bi zacelile. Ne obazirući se na protivljenja svoje žene, zabrinute zbog opasnog otkrića, umalo da nije zapalio kuću. Provodio je sate u svojoj sobi, proračunavajući strategijske mogućnosti svog novog oružja, i najzad je uspeo da sastavi priručnik didaktički neobično jasan i neodoljivo ubedIjiv. Sa mnogim dokazima o svom iskustvu i s velikim brojem crteža poslao ga je vlastima po nekom glasonoši. Ovaj je prevalio mnoge planine, lutao kroz beskrajne močvare, prebrodio plahovite reke — dok nije pronašao nekakav put koji je, opet, vodio do jednog drugog puta za poštanske mazge — i progonjen zverinjem, očajan i izložen bolestima, dospeo do ruba smrti. Mada u ono
vreme ni put prema glavnom gradu nije bio nimalo prohodniji, Hose
Arkadio Buendija je ipak obećao da će ga brzo, čim mu to vlada bude
naredila, prevaliti, da bi praktično prikazao svoje otkriće pred vojnim
vlastima i da bi ih lično obučio složenoj veštini borbe uz pomoć sunčevih
zrakova. Godinama je čekao odgovor. Na kraju, umoran od čekanja,
požalio se Melkijadesu zbog neuspeha svoje inicijative i Ciganin mu je
tada pružio ubedljiv dokaz poštenja: vratio mu zlatnike u zamenu za
lupu, i još mu ostavio nekoliko portugalskih mapa i raznih plovidbenih
naprava. Svojeručno je napisao sažet izvod iz studije kaluđera Hermana i
dao mu ga da bi se mogao služiti astrolabijumom, busolom i sekstantom.
Hose Arkadio Buendija provodio je duge kišne mesece zatvoren u
sobičku koji je, da ga niko ne bi mogao ometati u njegovim
eksperimentima, sagradio na kraju kuće. Sasvim je zapostavio domaće
obaveze, stajao noćima u dvorištu, motrio put zvezda i umalo nije dobio
sunčanicu kada je hteo da pronađe tačan metod za određivanje
podneva. Kada je postao stručnjak za rukovanje instrumentima, stekao je
predstavu o vasioni, što mu je omogućilo da plovi nepoznatim morima,
da posećuje nenaseljene predele i da uspostavlja vezu sa divnim bi ćima,
a da pri tom ne mora da iziđe iz svog sobička. U to vreme stekao je
naviku da govori sam sa sobom, šetajući po kući, ne zarezujući nikoga,
dok su Ursula i deca grbačili u vrtu, čuvajući banane, malange, juke, njame,
aujame i plavi paradajz. Iznenada, bez ikakve najave, njegovu
grozničavu delatnost zamenila je neka vrsta zanesenosti. Nekoliko dana bio je kao op činjen i ponavljao šapatom za sebe bezbroj uzbudljivih slutnji, ne verujući sopstvenom razumu.

Najzad, jednog decembarskog utorka za vreme ručka, oslobodio se jednim potezom svekolikog bremena svojih muka. Sigurno će se deca do kraja života sećativeličanstvene svečanosti kada je njihov otac, drhteći od groznice, iscrpen
dugim nespavanjem i bolesnim maštanjem, seo na čelo stola i saopštio im svoje otkriće:
— Zemlja je okrugla kao pomorandža. Ursula je izgubila strpljenje. »Ako treba da poludiš, poludi sam«, viknula je. »Ali ne pokušavaj da deci napuniš glave svojim ciganskim mislima.«
Hose Arkadio Buendija, ravnodušan, nije dozvolio da ga uplaši očajanje njegove žene, koja mu je u nastupu besa astrolabijum srušila na pod. Napravio je drugi, sakupio u svojoj sobici meštane i pokazao im, uz teorije koje niko nije razumeo, mogućnost povratka na tačku polaska, ako se plovi uvek prema istoku. Celo selo bilo je već ubeđeno da je Hose Arkadio Buendija pomerio pameću, a onda je došao Melkijades i postavio stvari na svoje mesto. Javno je uzdigao do nebesa pamet ovog čoveka, koji je čistim astronomskim domišljanjem izgradio teoriju već proverenu u praksi, iako do tada nepoznatu u Makondu, a kao dokaz svog divljenja dao mu je poklon koji će imati jak uticaj na budućnost sela: jednu alhemijsku laboratoriju.
U to doba Melkijades je ostareo neobično brzo. Na prvim putovanjima izgledao je istih godina kao Hose Arkadio Buendija. Ali dok je ovaj sačuvao svoju neobičnu snagu, tako da je čak mogao oboriti konja hvatajući ga za uši, izgledalo je da Ciganina nagriza neka teška bolest. Bila je to, u stvari, posledica mnogih i čudnih bolesti, koje je dobijao na svojim nebrojenim putovanjima oko sveta. Kako je on sam pričao Hoseu Arkadiju Buendiji, dok mu je pomagao da montira laboratoriju, smrt ga je svuda pratila, išla u stopu za njim, ali se ustezala da mu zada poslednji udarac. Izbegao je mnoge epidemije i katastrofe koje su poga đale Ijudski rod. Preživeo je avitaminozu u Persiji, skorbut u Malajskom arhipelagu, lepru u Aleksandriji, beri-beri u Japanu, kugu na Madagaskaru, zemljotres na Siciliji, brodolom u Magelanovom mo- reuzu. To čudesno biće, koje je govorilo da poseduje šifre za tumačenje Nostradamusa, bio je tmuran čovek, obavijen plaštom tuge, sa azijatskim pogledom koji kao da je dosezao i do stvari s one strane života. Nosio jeveliki crni šešir, nalik na raširena krila gavrana, i somotski prsluk sa zelenom patinom vekova. Ali, i pored svoje velike mudrosti i tajanstvenosti koja ga je okruživala, imao je Ijudsku težinu, neku sklonost za zemaljsko, zbog čega se zaplitao u najsitnije probleme
V
svakidašnjeg života. Zalio se na staračke bolesti, patio je zbog sitnih

novčanih neprilika i odavno prestao da se smeje jer mu je skorbut dokusurio zube. Zagušljivog podneva, kada je Melkijades otkrio svoje tajne, Hose Arkadio Buendija je shvatio da počinje njihovo veliko prijateljstvo. Deca su se iščuđavala njegovim fantastičnim pričama. Aurelijano, koji tada nije imao više od pet godina, sećao se celog života kako ga je video tog popodneva da sedi u sjaju metalnog odbleska prozora, rasvetljavajući svojim dubokim glasom najtamnije kutove mašte, dok mu se na slepoočnicama topila mast od vrućine.Hose Arkadio, njegov stariji brat, preneće ovu čudnu sliku, kao naslednu uspomenu, celom svom potomstvu. Ursula je, naprotiv, zadržala loše sećanje na tu posetu, pošto je ušla u sobu u trenutku kada je Melkijades, u rasejanosti, razbio bočicu živinog hlorida. — To je miris đavola — rekla je ona.
— U krajnjoj liniji — ispravio je Melkijades. — Utvrđeno je da đavo ima sumporne osobine, a ovo nije ništa drugo do malo solimana. Uvek poučan, održao je pametno predavanje o đavolskim osobinama živinog sulfata, ali Ursula na njega nije obraćala pažnju, nego je decu odvela na molitvu. Taj nagrizajući miris zauvek će je podsećati na Melkijadesa. Ne računajući mnoštvo zdela, levaka, sudova, filtara i cediljki, ova priprosta laboratorija se sastojala od primitivnog atanora, kristalne epruvete dugog i uskog grla, imitacije kamena mudrosti i destilatora koji su sami Cigani konstruisali, prema savremenim uputstvima, od trokrakog kotla Jevrejke Marije. Osim ovih stvari, Melkijades je ostavio uzorke sedam metala koji su označavali sedam planeta, Mojsijevu i Zosimovu formulu za pravljenje zlata i niz zapisa i crteža o procesima velikog magisterijuma koji su znalcima omogućavali da pokušaju proizvesti kamen mudrosti. Opsednut jednostavnošću formule pomoću koje se zlato može udvostručiti, Hose Arkadio Buendija se nedeljama udvarao Ursuli da bi mu dozvolila da iskopa njen kolonijalni novac i uveća ga onoliko puta na koliko je delova moguće podeliti živu. Ursula je, kao i obično, popustila pred nesalomljivom upornošću svog muža. Onda je Hose Arkadio Buendija bacio trideset zlatnika u šerpu i rastopio ih sa komadićima bakra, arsenovog trisulfida, sumpora i olova. Stavio je sve to da vri na jakoj vatri u kazanu sa ricinusovim uljem, dok nije dobio gust i smrdljiv sirup, koji je više ličio na proste karamele nego na veličanstveno zlato. U

zlosrećnom i beznadnom procesu destilacije, rastopljeno sa sedam planetarnih metala, preparirano u hermetičkom sudu sa živom i vitriolom sa Kipra, ponovo kuvano u svinjskoj masti — u nedostatku ulja od repice — dragoceno Ursulino nasledstvo pretvorilo se u ugljenisani grumen, koji se nije mogao odvojiti od dna kazana.Kada su se Cigani vratili, Ursula je protiv njih nahuškala celo selo. Ali radoznalost je nadja čala strah, jer su Cigani, tog puta praveći zaglušnu buku različitim muzičkim instrumentima, obilazili selo, dok je najavljivač oglašavao prikazivanje basnoslovnih Nazijanzenovih otkrića. 1 tako su svi otišli u šator i za jedan cent videli Melkijadesa podmlađenog, oporavljenog, bez bora i sa novom i blistavom vilicom. Svi koji su se sećali njegovih skorbutom razorenih čeljusti, opuštenih obraza i uvelih usana, zadrhtali su od straha pred tim nepobitnim dokazom natprirodne moći Ciganina. Strah se pretvorio u paniku kada je Melkijades izvadio zube, čitave, pobodene u vilicama, i za trenutak ih pokazao publici — jedan trenutak, u kojem je opet bio onaj oronuli čovek iz prethodnih godina — a onda ih opet
V
namestio i ponovo se nasmejao siguran u svoju vraćenu mladost. Cak je i Hose Arkadio Buendija smatrao da su Melkijadesova znanja dosegla nedopustive granice, ali se silno veselio kada mu je Ciganin nasamo rastumačio mehanizam veštačke vilice. Učinio mu se u isti mah jednostavan i čudovišan, pa je preko noći izgubio svako zanimanje za alhemijska ispitivanja; zapao je u neraspoloženje, prestao da redovno jede i provodio dane tumarajući po kući. »Na svetu se događaju neverovatne stvari«, rekao je Ursuli. »Tamo na drugoj strani reke, ima svih mogućih mađioničarskih aparata, a mi i dalje živimo kao magarci.« Oni koji su ga poznavali iz doba osnivanja Makonda, čudili su se koliko se promenio pod uticajem Melkijadesa.