Koncert: "Da sam ja netko", Indexi & prijatelji

03. oktobar 2009, Sava centar; Beograd

Šta opipljivo ostaje iza najvećih bendova? Kompilacije, obnovljena/obogaćena izdanja, knjige, video-specijali, reproduktivne grupice, itd. Iza nosilaca tzv. sarajevske pop/rok škole, ostala je i poštanska marka ‘Pjevač i Indexi’, muzička godišnja nagrada ‘Davorin’ (šira od BiH), pozorišna predstava… Ni memorijalno-revijalni koncerti više nisu nikakva retkost ni na ovim prostorima (čitaj: pokojna Jugoslavija), u tome su u Hrvatskoj toliko odmakli da hommage/tribute uspešno priređuju i za svoje još živuće pop-doajene, obično u paketu dokumentarac/knjiga/TV/DVD. S druge strane, Indexi (1962–2001.) u poslednjih desetak godina svoje karijere pretežno su veće koncerte i pravili kao jubilarne i/ili s brojnim slavnim gostima, pa nije čudo da program Indexi & prijatelji solidno i tečno organizuje, i već 3 sezone po velikim gradovima exYU voda, zagrebačka agencija Haarlem, koristeći generacijski, stilski i nacionalno širok izbor pevača. Gotovo u dan, pre dve godine nastupili su prvi put u Sava centru (i Novom Sadu), a i sada s manjim izmenama učesnika uspeli da rasprodaju istu dvoranu (ulaznice 1.600-2.300d.) gde su proleća 1998. obnovljeni Indexi zadivljujuće muzicirali tri uzastopne večeri.

Za one kojima to znači, pravovernost/valjanost ovom poduhvatu daju čvrsto, uvežbano sviračko jezgro te učešće i/ili prisustvo pojedinih članova porodice – prošle subote u Beogradu, sestra Davorina Popovića (1946–2001), te supruga i ćerka gitariste Slobodana Bode Kovačevića (1946–2004), pri čemu je potonja, Hana, dizajnirala promo-materijale. Muzičare s indeksima, 83-godišnjeg ukupnog staža u ovoj grupi, diskretno predvodi bas-gitarista Fadil Redžić, nikad dovoljno primećeni instrumentalista, prateći pevač i (ko)autor niza hitova i važnih pesama, a posle u SAD stručnjak za računare. Njegov mlađi brat, isto basista (ali u Bijelom dugmetu) Zoran komanduje (o)zvukom koncerta, za bubnjevima se smenjuju dugovečni Miroslav Šaranović i živopisni Splićanin Petar-Peco Petej, dok je samo jedan čovek zadužen za visoki stil i besprekorne aranžmanske deonice Bode Kovačevića – Vernes Ljuštaku iz Sarajeva, koji se podredio zadatku i odlično ga obavio, pokazujući i disciplinom da nije slučajno na mestu jednog od najvećih, svestranih majstora električne gitare na Balkanu.

Po klavijaturistima poznati ko Yardbirds po gitaristima – Indexima su za dirkama bili i Đorđe Novković, Vlado Pravdić, Enco Lesić – u ovom programu u raznim postavkama semestre overavaju dugotrajni Neno Jurin, akademski Ranko Rihtman, džezu naklonjeni Sinan Alimanović, i Kornelije B. Kovač. Trio pratećih vokala predvodi cenjena Željka Katavić-Pilj, a umerenu, ne-patetičnu konferansu ispred projekcija starih fotografija i retkih filmića drži Ognjen Radivojević, koji se oprobao i pevajući Žute dunje (Voljelo se dvoje mladih). Koncert Plimom otvara Dado Topić prerušen u duge rukave, a preuzima šeretski S.M. Vajta čije klovniranje je nažalost odavno prevagnulo nad retkim pevačkim i izvođačkim šmekom. Njegova verzija Pružam ruke sa drugog singla Indexa (iz ‘67) otvara blok njihovih festivalskih hitova, dok taj VIS još nije odbacio duge kose zarad fen-karea i postao vodeća HC (humpa-cumpa) sila. U skladu s tim, publika uveliko peva opštepoznate refrene na mrtvom srpskohrvatskom jeziku, ređaju se manje-više aktuelne estradne zvezdice (Irina Kapetanović, Tijana Dapčević…), nužno zlo ukoliko ne odskoče interpretacijom i elegancijom kao ovog puta Aleksandra Radović.

Iako je Davorinovo pevanje nosilo izvesnu, lagano feminiziranu crtu (urođenu i sevdahu), pevačice su sad delovale čvrsto, a briljirala je Bisera Veletanlić s klasikom Jutro će promijeniti sve. Nasuprot tome, izvikana Makedonka Kaliopi opet se odbojno prenemagala, upropastivši standard Budi kao more; bolje da su zvali Marinu Perazić. Uobičajeno zanatski pouzdanu, više nego korektnu hrvatsku pevačku scenu dostojno su zastupali Goran Karan i Đulijano (Giuliano), Vještak Mas(s)imo odglumio je Kad ne bude mene, a Alimanović-Petej pokušali da se iskažu solističkim burgijanjem. No, lakše je podneti i vokaliste koji – ako dozvolite – Pimpeku nisu ni do kolena, nego očajno utrpavanje A. D. Topića da peva i sevdah (za koji je, kao i za npr. bluz, osećaj važniji od tehnike), čime je unakazio Snijeg pade na behar, na voće. Zašto mu ne naprave celovečernji Time bez prijatelja?

Verovatno najtopliji prijem dočekao je (sad već veterana provincijskih tezgi po najnovijoj Srbiji) Akija Rahimovskog i klasičnu Sanjam, ali su pred kraj utisak kvarili Indexi & prirepci. U poslednje vreme pomalo reafirmisani glumac Dragan Bjelogrlić k.g. izveo je dosad nesnimljenu Kovačevu Sarajevska kiša, posvećenu Davorinu, no bolje da je samo recitovao nego što je oborio stereotip ‘svi glumci umeju da pevaju’; precenjeni autor iz Sarajeva Zlatan Fazlić-Fazla sročio je posthumnu Pjesmu za Davora, a tipično kič-zapomaganje obavili su Aki, Dado i umesto M. V. Tife srećom Željka Katavić-Pilj. Niko se nije ni brecnuo što od najavljivanih nema Petra Graša (koji je, navodno zbog bolesti, otkazao prethodne dve večeri tj. svoje koncerte na istom mestu), Zorana Predina, Branka Đurića Đure… Musketarsku trojku Davorin-Boda-Fadil poistovećenu s Indexima naravno ništa ne može zameniti, mada ovakvom programu ne bi škodila mala doza dueta Milić-Vukašinović i intoniranje Modre rijeke.

Zna se, završetak kolektivni, uz ovacije i ponavljanje refrena o čoveku i ženi na peronu sreće, o čekanju voza što doći neće ou-je. Nije problem samo što je neiživljeni Topić zbacio rukave i navalio da sve zaseni svojim rokerskim (je li) urlikanjem. Možda su se i vremena toliko promenila a vozovi na Balkanu i dalje kasne do besmisla, da ih više niko neće koristiti.